Između vozača i policajaca vodi se napeti, svakodnevni i svakonoćni rat. To je u prirodi stvari jer gonioci haosa, u stalnoj su dvojnoj vezi sa gonjenima zbog haosa. Kad ne bi bilo rušilaca reda, zakržljale bi i funkcije organa reda. Tu duboku zavisnost sudstva, gonidbe i preventive od protuva, nevaljalaca i zloumnih nemoralista, prvi je zapazio Marks u 19. veku. Takva međuzavisnost jednog od drugoga nazvana je u 20. veku „povratna sprega”.

Kod nas se napetost u toj povratnoj sprezi oseća sve jače. Da li je to zbog krize, da li zbog serije ratova devedesetih godina kad je mnogi pustahija dobio od države bombu u ruke, pa mu se osladilo posedovanje sile. A silu po zakonu drže samo vojska i policija, pa sad eto revolta protiv onih koji su u svakidašnjici prisutniji: protiv policije.

Ozbiljno sam se zabrinuo kada sam čuo da je suludi vozač na saobraćajnog policajca nasrnuo i ubio ga kolima. Smak sveta: kola kao smrtonosno oružje u rukama kriminalca!

U najstrožem centru Valjeva, baš kod biblioteke (baklje kulture) video sam lane preko ogromnog zida reči koje ukazuju na krizu državne svesti naših podanika. Pisalo je: „Bolje da ti ćerka postane prostitutka nego da se uda za pandura!” I bio je slogan natopljen kišom. Dugo ga niko nije brisao.

Sad čitamo da su u Novom Pazaru sedmorica civilnih batinaša hteli da umlate policajca. Možda je nekoga od njih, ili njihovog pajtosa hapsio.

Nezaboravan je okršaj vozača automobila sa patrolom na prestoničkom mostu. Policajci su kao junaci nekog romantičnog filma pokušavali da odvrate samoubicu od skoka. Zato su zaustavili saobraćaj na mostu. To je potrajalo kratko, kad su odjednom iz nagomilanih kola pokuljala fina gospoda urlajući: „Pustite budalu da skoči, a nama oslobodite prolaz!” Svirepije nego u sadističkim filmovima kojim nas sedma umetnost ovih decenija sve više zasipa.

Rastuća netrpeljivost čak eto i sivih malograđana, koji nikad neće počiniti neki prestup, usmerava se na policiju.

Nije popularno braniti državu kao pojam, pa ni njene organe. Ali o svemu se mora govoriti istina.

Da se podsetimo na stokholmski haos.Početkom šezdesetih godina dvadesetog veka stokholmski policajci tražili su povišicu plata. Vlada im nije davala, i oni, kao i svi radni ljudi, objave jednoga dana štrajk od osam ujutro. Do podneva do redakcija novina su stizale vesti o sitnim prekršajima, nekolikim tučama i o par provala u manje radnje. Ali kad je bilo osam uveče, saznalo se da je u najstrožem centru prestonice države blagostanja, Švedske, pred golemim izlogom najveće robne kuće, okupljena silna rulja sveta. Klicali su i zviždali s odobravanjem. U izlogu supermagazina četvoro ljudi igralo je besni ples. Jedan muškarac sa tri (!) žene, sve četvoro goli golcati, treskali su uz silne zvuke muzike sa razglasnih uređaja popljačkanih na odeljenju akustičkih sprava. Po čitavoj radnji videle su se senke mnogih pljačkaša. Skidali su robu sa gondola i punih naručja nestajali u mraku.

Sam predsednik vlade Švedske se, kad je saznao za nezapamćene prizore anarhije i rasula u severnoj Veneciji, hitno javio šefu policijskog sindikata. Taj je valjda pio pivce sa svojim eto tog dana slobodnim kolegama. „Aman, zaman!”, vikao je premijer, „daćemo vam povišicu veću od one koju ste tražili!” I ubrzo je u gradu zavladao mir. Samo su đubretari i stakloresci imali posla više nego ikad.

Pamtim ove prizore iz jedne davne „Ilustrovane politike”. Dakle, ako nam je cilj da goli igramo u izlogu robne kuće na Terazijama, potrudimo se da se policija povuče.

Neće valjda. Nećemo ukidati državu.