U iščekivanju lepšeg vremena češkam se posred temena, čekam sunce i svetlo da mi bude lepo. Nešto se nećka vreme. Šta bi još moglo biti zanimljivo u sveopštem rasulu u kom živimo? Svi događaji u skoroj prošlosti svojom glupošću iznenađuju sve nas koji smo navikli na svašta. Šta se dešava sa našom istinom koja nas jedina zna i koja čeka da popriča sa nama. U kakofoniji razloga lomi se u nebrojano komada koje posle treba lepiti i sastavljati. Naš slalom kroz naše probleme traje.

Na televiziji gomile neverovatnih informacija o stanju duha naše nacije. I dalje profitiraju najnamazaniji, obožavani, maženi i legalizovani, umesto da budu prezreni i u strahu od kuke i motike. Ono što je teško shvatiti ovde ljudi obožavaju, kao da prave alibi za sebe same. A zbog takvih naš čovek živi u strahu za sebe i svoju porodicu.Oni o kojima treba brinuti čekaju na svoj red negde na začelju, zaboravljeni. Siromaštvo su izmislili oni koji su uzeli sve za sebe,a govore da je siromaštvo poštenje. Ko voli da gleda svoju decu gladnu. Čovek koji nema ništa spreman je na sve.

Pre neki dan bila je drama sa očajnikom u glavnoj ulozi. Tip je hteo da se ubije, a neki su hteli da mu pomognu. Neka majka je izvela svoje dvoje dece da ih slika sa sve očajnikom u pozadini. Ko je ta žena,da li njen muž zna koga je oženio,kako je gleda posle svega,koja je poenta te slike? Da li se u traženju novih uzbuđenja reanimira sopstveni mrtvi život . Kako ćemo od naše dece napraviti poštene i normalne ljude kad od malih nogu učestvuju u kolapsu. Društva,ljudi,duša.

Primetili ste poplavu serija sa slikama iz seoskog života gde se vrši seljačizacija ono malo preostalih asfaltnih ljudi. Kune se na sve strane, pokazuje se naša inadžijska zadrtost i nedostatak saradnje sa stvarnošću. Ko nam to drži stranu kad nismo u pravu? Mislimo da smo hrabri a ustvari neznamo šta radimo.

Ili snimci naše skupštine gde se nacija do mile volje naslađuje dok gleda one bez imalo lične sramote kako odlučuju o našim životima. Možda je to samo priprema za uvođenje diktature jer demokratija nije za one koji ništa ne cene. Svakoj stoci treba prutić da nađe svoj putić. Da li ćemo odgovore biti spremni da primimo i shvatimo ili ćemo i dalje živeti kao da imamo još jedan rezervni život u šteku. Održavanje na vlasti onih koji nemaju nikakav pošten posao u rukama, traje.

Svako odupiranje poplavi ludila nailazi na folklorni podsmeh zajednice, zajebancija protiv ozbiljnosti situacije, i onda se pitamo zašto smo ovako sje... Naši životi predugo traju jer neznamo da ih živimo. Kako da izbistrimo sami sebe kad nam se pamet pomutila? A gomile dobrih primera ne mogu da dođu do izražaja u fekaličnoj svakidašnjici koja nas je zapušila i davi. Koga još zanima tuđa dobrota kad nas više ne grize savest i sve nam je svejedno? Lečeći ono što ne znamo da sprečimo,sumnjamo u ono što pomaže. Neznamo ni za koga osim za sebe. I tako u krug jurimo svoj rep,a dani prolaze,ne vraćaju se.

I neko će reći posle svega ovoga, puno defetizma od starog šaljivdžije. Ovo nije sugestija,ovo su stvarne stvari koje su se dogodile i koje se događaju. Možda ni mi nismo ono što bismo voleli da jesmo. Misli su naša slika, a reči ram. U ovoj igri pobednika nema,rane nezalečene zevaju iz nas.

Kako izgleda drugačiji život?