У ишчекивању лепшег времена чешкам се посред темена, чекам сунце и светло да ми буде лепо. Нешто се нећка време. Шта би још могло бити занимљиво у свеопштем расулу у ком живимо? Сви догађаји у скорој прошлости својом глупошћу изненађују све нас који смо навикли на свашта. Шта се дешава са нашом истином која нас једина зна и која чека да поприча са нама. У какофонији разлога ломи се у небројано комада које после треба лепити и састављати. Наш слалом кроз наше проблеме траје.

На телевизији гомиле невероватних информација о стању духа наше нације. И даље профитирају најнамазанији, обожавани, мажени и легализовани, уместо да буду презрени и у страху од куке и мотике. Оно што је тешко схватити овде људи обожавају, као да праве алиби за себе саме. А због таквих наш човек живи у страху за себе и своју породицу.Они о којима треба бринути чекају на свој ред негде на зачељу, заборављени. Сиромаштво су измислили они који су узели све за себе,а говоре да је сиромаштво поштење. Ко воли да гледа своју децу гладну. Човек који нема ништа спреман је на све.

Пре неки дан била је драма са очајником у главној улози. Тип је хтео да се убије, а неки су хтели да му помогну. Нека мајка је извела своје двоје деце да их слика са све очајником у позадини. Ко је та жена,да ли њен муж зна кога је оженио,како је гледа после свега,која је поента те слике? Да ли се у тражењу нових узбуђења реанимира сопствени мртви живот . Како ћемо од наше деце направити поштене и нормалне људе кад од малих ногу учествују у колапсу. Друштва,људи,душа.

Приметили сте поплаву серија са сликама из сеоског живота где се врши сељачизација оно мало преосталих асфалтних људи. Куне се на све стране, показује се наша инаџијска задртост и недостатак сарадње са стварношћу. Ко нам то држи страну кад нисмо у праву? Мислимо да смо храбри а уствари незнамо шта радимо.

Или снимци наше скупштине где се нација до миле воље наслађује док гледа оне без имало личне срамоте како одлучују о нашим животима. Можда је то само припрема за увођење диктатуре јер демократија није за оне који ништа не цене. Свакој стоци треба прутић да нађе свој путић. Да ли ћемо одговоре бити спремни да примимо и схватимо или ћемо и даље живети као да имамо још један резервни живот у штеку. Одржавање на власти оних који немају никакав поштен посао у рукама, траје.

Свако одупирање поплави лудила наилази на фолклорни подсмех заједнице, зајебанција против озбиљности ситуације, и онда се питамо зашто смо овако сје... Наши животи предуго трају јер незнамо да их живимо. Како да избистримо сами себе кад нам се памет помутила? А гомиле добрих примера не могу да дођу до изражаја у фекаличној свакидашњици која нас је запушила и дави. Кога још занима туђа доброта кад нас више не гризе савест и све нам је свеједно? Лечећи оно што не знамо да спречимо,сумњамо у оно што помаже. Незнамо ни за кога осим за себе. И тако у круг јуримо свој реп,а дани пролазе,не враћају се.

И неко ће рећи после свега овога, пуно дефетизма од старог шаљивџије. Ово није сугестија,ово су стварне ствари које су се догодиле и које се догађају. Можда ни ми нисмо оно што бисмо волели да јесмо. Мисли су наша слика, а речи рам. У овој игри победника нема,ране незалечене зевају из нас.

Како изгледа другачији живот?