Датум као мед и млеко

Да ли сам луд или сам у заблуди, или ,,неуки сељачки новинар” непотребно гура нос у државно-политичке теме?

Недоумица се родила пре неког времена, кад сам уочио да је ова, као и претходна, влада понајвише (каткад ми се чини – једино) заокупљена питањем: кад ћемо добити датум почетка преговора за ступање у унију Европе? То је постало важно питање и за већину грађана, јер им је „датум” представљен као судбоносно питање. Као да од њега зависи наш опстанак, будућност. Кад почну преговори, па ступимо у ЕУ – тобоже чуће се друга песма: добићемо велике „грантове”, подршку из буџета уније. Просто: лакнуће нам, потећи ће мед и млеко. Мало ко опомиње да нас у унији чека немилосрдна утакмица са технолошки напреднијим државама.

Ја другачије размишљам.

За мене није битно кад ће Србија да добије датум за преговоре већ: кад ће да досегне ниво продуктивности Европске уније? Јер уколико желимо да живимо као у Европској унији – мораћемо да радимо као у тој развијеној заједници. Не постоји друга формула да се то постигне већ да се понашамо и радимо као Европљани. Да прихватимо њихов однос државе према грађанима и грађана према сопственој држави!

Реч је о два упоредна процеса и посла. Један не условљава други. Зато морају да теку истовремено. Овај други чак и много брже. У њега се мора уложити више времена и енергије. Веома је битно да ли ћемо у Европску унију да уђемо као земља продуктивних, добро организованих људи, са ефикасном државом и администрацијом или као полусиротињска балканска држава, са безначајним уделом у трговинској размени, зависна од фондова уније.

Влада још није кренула у том правцу. Више је заокупљена Косовом, борбом против корупције и криминала. Кад је реч о придруживању Европи, за сада се највише ради на усклађивању (,,хармонизацији”) закона и правила. И то су важна питања и послови. Али, у недостатку страног капитала, влада још није пробудила привреду, нема намеру да, за неко време, уведе и ,,државни капитализам”, постане покретач и сувласник обновљених старих и оснивач нових фирми које имају тржиште. То ме брине више него што још није заказан датум почетка преговора. Путин је, пре неки дан, рекао Дачићу да нас у Европску унију неће примити за наредних 15–20 година и упитао да ли ћемо до тада да седимо скрштених руку? Не чекајући ,,датум”, морамо више и боље да радимо. Не због Европске уније него за добро наших, сиромашних суграђана, нарочито генерација младих које се школују, са мршавим изгледима да ће добити прилику да нађу посао...

Најпре би могла да се покрене пољопривреда. Уз енергетику, она је за Србију најважнија привредна грана! Агроиндустрија би могла да постане покретач опоравка и развоја индустрије, саобраћаја, трговине, туризма, да упосли десетине хиљада, данас непродуктивних, младих, школованих људи. Да постане велики извозник хране.

Чека нас дуга и тешка деоница на путу до Европе. Србија треба да постане неодољиво привлачна, пре свега за домаће и стране улагаче. Инвестирање у Србији се исплати јер је радна снага квалитетна и способна за високу продуктивност а изгледи за привлачан посао су неспорни. Мора се упростити и скратити процедура издавања дозвола и других папира. У многим земљама тај поступак траје знатно краће него код нас! Привредници се жале да имају скупу а неефикасну државу. Угледајмо се на Пољску, чија је влада успешно прошла Сциле и Харибде економске кризе те готово да није имала рецесију.

Направили смо грешку што смо датум за преговоре подигли на степен судбинског питања. Отуда није чудо што су САД, Немачка и остали покровитељи независног Косова, преко Кетрин Ештон, нашу оправдану тежњу уцењивачки претворили у ,,шаргарепу”: ,,Хоћете у Европу? Може, ако се одрекнете Косова”!

Не одричимо се Косова. Али ни Европске уније, с тим што морамо убрзати привредни преображај, да личимо на Европљане, да не будемо ,,бела врана” у јату богатих, развијених држава.

Нема нам друге.