Вест да нас је Европа послала на поправни до марта следеће године затекла ме је у родној Медвеђи. На путу кроз моравску долину нисам могао да одолим а да макар накратко не свратим и не обиђем оца у сусрет његовом осамдесет првом рођендану. Да видим како је и да, уз шпорет за који сам још летос и на време наручио најбољу церовину од мог познаника из Левча, попричам са њим, да му донесем лекове којих нема у чаршијској апотеци и да преспавам у родитељској кући. Да осетим препознатљиву опојност осушене липе на славском асталу, заостали мирис тамјана у кадионици испод иконе наше крсне славе, омамљујући шум везених перјаних јастука које је некада, веома давно, напунила моја покојна мајка.

Без обзира на то што сам одавно ушао у последњу трећину свог живота завичај ме вуче као магнет, као нераскидива пупчана врпца. Враћам му се увек са детињском радошћу и синовљевском грижом савести – што сам на аутобуској станици у Трстенику, пре више од четири деценије са теглом младог кајмака и слатким од дуња, ушао у препуни аутобус на релацији Титово Ужице – Скопље и отишао у свет. Најлон кеса је тада била ретка и скупа ствар, пре него што ме је пољубила у косу, мајка ми је у џеп тутнула једну коју је негде нашла, да ми се нађе, ако ми буде мука.

Уморан и са болом у леђима од целодневног држања за волан док заустављам аутомобил испред сеоске продавнице поред трафо-станице, питам се: Како би мој живот изгледао да сам остао у селу? Како би ми изгледао свет који би гледао са прадедовских њива и пашњака, да ли бих био бољи човек и да ли бих био срећнији?

У продавници се рукујем са Драганом, четрдесетогодишњаком који се пре неколико година вратио из Француске и ту на том месту отворио трговину. Питамо се за здравље, а онда слушам једнолични звук типкања по тастатури компјутерске касе и џи-пи-ес уређаја док он предусретљиво куца рачун за две векне хлеба, једну флашу киселе воде и једно пиво. Мислим се – како су валови светских технолошких иновација стигли и у моје село: нема више мастиљаве оловке и сабирања рачуна на креп-папиру кесе за паковање. Паде ми на памет па изговорих: Како то да моравске сељанке не месе више хлеб у својим кућама, него га купују као у граду...Средовечна сељанка чијег лика не могу да се сетим не одговори ми ништа, прво се снебива а онда дискретно и шапатом упита Драгана да ли може да плати кад им дају за млеко и замоли га да је запише у свеску. Окрећем главу, као да не видим – али да чујем морам.

–Шта би Рашо, ови примише све само нас јок. Окренем се и видим – иза врата на гајбицама пива седе њих двојица за које знам да су им куће тик на обали Мораве. Један је био скелеџија а други је у време мог детињства радио вршалицом за пшеницу. У рукама држе по флашу пива и гледају ме замућеним очима. – На кога мислите, питам их ја, кога примише, а кога јок? –На Европу мислимо – кажу они. Примише све, Бугаре, Румуне, сад и Хрвате...само нас Србе јок...Ки кад смошугави...? Гледам их док наручујем љуте бомбоне, наполитанке, шећер у коцкама и миришљав сапун за оца и мислим се шта да им кажем...?

Кад бисмо ми сутра признали албанску државу која нам је отета, опет бисмо играли пипиревку, како они свирају...Опет би они нешто измислили... Нудим се да им купим пиво и кажем како сам на радију чуо да нам је пријем у Европску унију одложен за пролеће следеће године, да је наша држава испунила све услове које су тражили... да је из Брисела јављено да ће у марту сигурно бити у реду... Онај што је био скелеџија процеди кроз зубе – Ти си бре глумац бар школован човек, и идеш по свету – не липши магарче до зелене траве...Онај што је некад возио скелу обриса уста и упита ме: Ако умеш кажи нам...то што се тиче Европе – јел’ она да дође код нас...ил’ ми треба да идемо код ње...?

Оца сам затекао поред шпорета загледаног у магличасту светлост ТВ екрана. Био је у току Дневник националне телевизије, гледамо како унезверени потпредседник српске владе подноси оставку.

– Што седиш у мрак–питам га – што не упалиш сијалицу. –Нека, видим и овако – одговори ми он. – Мени није за мене, моје је прошло.Што се мене тиче, не морају никад да нас приме у ту Европу, ал’ криво ми језбог деце... Опет нисам знао шта да му кажем... или нисам хтео. Ћутали смо неко време, слушали и гледали маркетиншко шепурење европских моћника у листер оделима. Неки су имали преплануло лице, неки су били толико усиљено и лажно насмејани да је мој отац прокоментарисао: Како људи имају лепе и здраве зубе. Какве зубе ћеш да имаш за века зависи од тога шта једеш и чиме се ’раниш у детињству.Код нас све шкрбо и грдно.

Пустио сам га да прича... Видео сам да је био повређен и љут. Каже ми да су Немци опет сила која суди и пресуђује... у Европи и у свету... А био је дечкић 1945. кад је његов отац, а мој деда више од месец дана чувао и скривао два немачка војника у подруму, иза каце са тек измељаним грожђем... Како су Руси неколико пута претресали кућу, како деда није хтео да их преда јер је знао да ће Руси одмах да их стрељају. Како су Немци били врло млади, један је био рањен... а други се звао Јохан... Ту причу сам чуо стотинама пута, знам сваки детаљ. Док руска ослободилачка стихија због које су мајке по земуницама криле женску чељад није прошла и отишла преко Београда и Срема правац до Берлина – мој деда је хранио два млада Немца, а кад су се опоравили, једне ноћи их је под окриљем мрака извео на главни пут, са оне стране Мораве – обучене као младе зидарске калфе...

Од тада нико у мојој породици никад ништа није чуо о двојици младића. Мој деда их је помињао до краја живота, на крсној слави, на Бадњи дан, и увек кад се крстио и молио Богу. Говорио је да се нада да су живи и здрави. Био је поносан на своје дело. Од њих никада никаква јавка није стигла.

Те ноћи сам био у кошмару, можда ме ухватио сан тек пред зору. Сем везаног комшијског пса који је повремено подурлавао у тишини и тмуши моје хладне некада момачке собе ништа се није чуло. Одатле – у круг, све до бескраја...