Како одмиче ова зима нема дана а да на већем дијелу некадашње Југославије неки бивши министар (или његов помоћник, замјеник, сарадник, миљеник...) не заврши у притвору, а све под сумњом да је на велико крао своју суверену, самосталну и независну државу у којој је он обавезно био један од већих и гласнијих патриота. Не зна се гдје је тога више јер засад не иде свугдје равномјерно, али да у процесу има заједничких особина (тачака, елемената) већ је сада више него видљиво. Ако се настави овим темпом може се у једном трену догодити да се покаже како је било више лопова него поштених у свим овим претворбама, промјенама и транзицијама у којима се такозвана заједничка имовина милиона малих људи волшебним начином прелила у приватно власништво стотинак или хиљаду богаташа чије је имање ни из чега, такорекућ преко ноћи, изникло током посљедњих ратова. Има бити да се ријека крви пролила једино зато да би се посвуда мањина обогатила на осиромашењу већине.

Да ли је сав тај криминал организован, а ако јест – ко га је досад организовао и ко га сада организује јер очито није ишчезнуо ако се из дана у дан обнавља? Није у питању ваљда тзв. самозапаљива смјеса што се случајно активира из неразумљивих разлога од афере до афере. Оно што је на први поглед видљиво свакако је повезаност многих актера и случајева са бившом влашћу, са онима што су неко вријеме обнашали функције (диван израз, још љепша синтагма) па су онда са тих положаја демократски сишли да би се на новинске странице вратили као протагонисти пљачке нечега што нису стекли поштеним радом. Али како је могуће да се у редовима честитих људи (нема разлога да се унапред сумња у нову власт) затекне толико накнадног шљама? Шта раде толике службе задужене за провјеру сваке врсте? Ако су грађани иначе а приори сумњиви како да у врхове моћи, утицаја и новца продру толики (касније ће се испоставити) несумњиви гангстери? Како је теоретски могуће да шеф кабинета неког премијера буде криминалац ако и сам премијер таквој страсти не нагиње? Јер ако свака птица лети своме јату ни међу полусвијетом, у сивој зони, не може бити другачије па је само питање времена кад ће се открити (и на дање свијетло изнијети) да су толике хале, комбинати, задруге, удруге, вуновлачаре, шећеране, банке, цементаре, винарије и столарије и свакојаки други мал и ћар на тајанствен начин из једног стања на квазилегалан начин прелазиле и прешле у супротно (агрегатно) стање.

Нема дана такође а да негдје (а све због посљедица горњих узрока) нека шачица очајника не штрајка, гризе прсте и на зими око ватре цупка протестујући због неправде. Има један стари афоризам који каже како „онај испод вјешала од дрвета не види шуму” па тако ни ови што од силне муке и невоље данас протестују не виде да су јуче и сами (својим гласовима на изборима) довели до отимачине, која се ни сутра (кад се евентуално и отклоне ситне неправде што су довеле до штрајка) неће обуставити. Једнако ће тако ићи, тј. у истом погрешном смјеру, и акција на санирању квара. Мач друштвене правде ће једним дијелом посјећи имовину тзв. организованог криминала, ових што кријумчаре наркотике и уништавају омладину, трговце робљем и криминалце сваке друге (класичне) врсте, али неће истински досегнути ове што управљају злом, ове који владају из сјенке као прави и стварни господари каљуге у којој се сви заједно ваљамо. Јер имена, везана уз многобројне афере, тек су жртвени јарци, они што су погрешним кораком умало упропастили читаву игранку па сад због тога морају бити избачени из игре.