Диктатор на службеном путу

Пре седамдесет две године Чарли Чаплин је реаговао на појаву Хитлера својим ремек-делом „Велики диктатор” у коме је спојивши своје специфичне таленте за комедију и сентименталност упозорио на узнемирујући успон нацизма. Ове године британски комичар Саша Барон Коен снимио је филм „Диктатор” у коме сугерише како су неке од земаља са вођама које се конвенционално сматрају тиранима можда у ствари последњи бастиони слободе.

Како је дошло до овако драстичне промене парадигме?

Пре свега, Чаплинов једноставни приступ идеологији погодовао је критици нацизма као изопаченог концепта доминације. Коенова анализа ситуације је знатно сложенија и луциднија и мора да буде таква зато што политичке околности више нису тако једноставне.

Основни вид дискредитације диктатора у данима аполитичне политике – када се прави интереси маскирају наративима о кршењу људских права и хуманитарној катастрофи – јесте пропаганда о њиховом садизму, расипању и разврату. Стварајући комичног антихероја, Диктатора који све то ради али је истовремено збуњен, рањив и мотивисан уобичајеним људским слабостима и несигурностима, Коен покушава да нам понуди објективнију слику политичких околности, очишћену од свих видова инфантилизације.

Када се разгрну слојеви напада на личност, остаје идеологија, а на том пољу Запад није много јачи од режима којима се супротставља. Диктатор постиже управо то кроз хуманизовање главног јунака. Коен иде чак толико далеко да врло добро мапира механизме свргавања диктатора – главни противник му је заправо осујећени стриц који је спреман да прода нафтна поља страним компанијама у замену за власт; а у појединим аспектима понуђена је и крајње суптилна анализа стања у опседнутим државама, рецимо, главни научник који ради на пројекту атомске бомбе емигрира у Америку и завршава радећи као сервисер лаптопова задужен да струже излучевине из тастатура.

Коен дакле без икаквог устезања показује да када се склоне лична ексцентричност и репресија на страну, а тога има и у најугледнијим државама, сваки псеудоаксиом западне демократије има своје наличје:

– укидање амбициозних програма за развој оружја масовног уништења је заправо перфидни вид стварања технолошког заостатка – људи из Трећег света немају право да конструишу ракете и њихова судбина је стругање излучевина

– основни проблем сваког од тих режима је начин на који располаже својим природним ресурсима – рецимо, Саудијска Арабија има један од најсвирепијих режима али су владари нафтом купили од САД право да се понашају како хоће

– дисиденти у тим режимима су подједнако гладни власти као и Диктатор а често слични по својим методама, док су идеалисти међу њима резигнирани када виде да нема суштинских промена

Посвета сенима Драгог вође Ким Џонг Ила на почетку Диктатора испрва ми је деловала прилично неукусно. Када се филм завршио схватио сам да би Ким, и сви остали несташни, несврстани и непокорени лидери волели овакав филм. Охрабрује ме гледање Диктатора у пуном београдском биоскопу са публиком која се грохотом смеје и врло добро схвата све слојеве ове приче пошто види кога је довела на власт смењујући оне који нису слушали Америку и полако се навикава на стругање излучевина.

Коенов светски пробој са Боратом био је великим делом базиран на формалној инвентивности овог филма у коме је редитељ Лери Чарлс сучељавао карикатуралног јунака са случајним пролазницима и збуњеним јавним личностима. У Диктатору, јунак има посла са фикционалним ликовима. Коенов улазак у пунокрвни играни филм може се упоредити са Чаплиновим првим коришћењем тона у Великом диктатору.

Можда још некоме на свету није јасно да је Коен значајна фигура савремене филмске уметности и софистициран политички коментатор. Управо зато би идеалан следећи корак био сарадња са аутором кога је на неки начин призвао користећи Бреговићеву нумеру из филма „Дом за вешање” у „Борату” пошто су у овом тренутку и креативно и идеолошки савршено синхронизовани.