Као млада новинарка државне телевизије Ивана Драгичевић се јављала из Београда, гдје је била повремена дописница. Гледали смо је и слушали без грча и страха о чему ће и како вечерас извијестити, јер из Београда никада није говорила с висине, хрватски супериорно и глупо, нити је трагала искључиво за таквим темама које би Србе, у било којем смислу, представиле заосталијим, јаднијим и примитивнијим од Хрвата. Чинило се некако да је с њом дошао стварни крај рату и мржњи на ХТВ-у. У Београду се, ваљда, и заљубила, удала се, и своме презимену додала још једно. Могла је то, рецимо, и не учинити у име некаквога друштвеног опортунитета, прилагођавајући се логици олоша или напросто зато да не би с тим олошем имала проблема, па још због једног изразито патријархалног обичаја какво је преузимање мужевљевог презимена. Гледано са стране, било је у том њезином посве приватном грађанском чину неке лијепе и племените побуне. Елем, новинарка ХТВ-а, једна од култивиранијих, образованијих и телевизичнијих, почела се на екранима потписивати као Ивана Драгичевић-Величковић.

Вања Сутлић, истоимени син славнога хрватског и југославенског филозофа, био је некад нижи партијски функционер. У нека доба партија, ваљда, није знала шта би с њиме, па је прекомандован на тадашњу Телевизију Загреб. Или је тамо послан као браник и контролор унутрашњих непријатеља и појава страних нашем социјалистичком и самоуправном систему. Када је, у предизборној кампањи, Фрањо Туђман 1990. долазио на телевизију, да учествује у програму са свим другим кандидатима, нико од виђенијих новинара и уредника није га, легенда каже, желио дочекати испред зграде, па су послали Вању Сутлића. Он је Туђмана провео кроз лавиринте телевизијске зграде, све до студија. Нема сумње да је то био најважнији тренутак његове новинарске каријере. Једини који га може препоручити повијести хрватског и, тада још увијек, југословенског новинарства. Али није му помогло што се будућем врховнику нашао при руци: као кадар из комитета у првој је чистки пометен с ХТВ-а. Тако је, ни крив ни дужан, без икаквих заслуга и без вишка памети, постао – дисидент. Годинама се за њега није чуло, јер се није имало по чему ни чути.

Када је дугогодишњи главни равнатељ, то јест генерални директор ХТВ-а Мирко Галић одлазио за амбасадора у Париз, десница и љевица, Санадер и Месић, ХДЗ и СДП никако се нису могли договорити кога ће за директора. На крају су, као што је то и обичај, размијенили уступак за уступак, Месић је попустио у неком другом кадровирању, па му је препуштено да постави „свога” човјека на мјесто директора телевизије. Он је изабрао Вању Сутлића. Месић је помислио да иза његове дискретности и ненаметљивости стоје лијева и либерална увјерења, брига за људска права, мудрост… А стајало је нешто друго.

Баш некако природно, као што вода тече или као што ватра гори, са Сутлићем је започела нова фашизација ХТВ-а. Главне позиције у Информативном програму заузели су најригиднији кадрови из Туђманових деведесетих, Томпсон (који у вријеме претходног директора није могао присмрдити у програм) постао је нека врста заштићене телевизијске иконе, његови концерти (или неонацистички наступи са свирањем, пјевањем и вријеђањем Срба) репризирају се свако мало, догађају се шовинистички испади какви нису ни за Туђмана били могући. Рецимо, на Дан антифашистичке борбе, који је у Хрватској државни празник, политичка емисија ,,Отворено” бива посвећена злочинима које су током рата починили партизани, то јест антифашисти. Оно што му није било омогућено 1991, кад су га одбацили као прљаву крпу, Вања Сутлић кренуо је проводити петнаестак година касније. Дочекао је, јадан, да се и он може борити за исте идеале као они који су га прогонили.

Прије двије године, пред групом новинара, генерални директор ХРТ-а Вања Сутлић, критизирајући уредницу која ју је угостила у своме програму, назвао је Ивану Драгичевић-Величковић „четничком курветином”. Учинио је то иза њезиних леђа, јер Сутлић и није нарочито храбар човјек. Колеге су Ивани прешутјеле директорска комплиментирања, да је не би узнемиравали или зато што се ова врста испада у Хрватској тешко може санкционирати. Наиме, Сутлићева је позиција високо изнад увреде коју је изговорио. Нису таква времена да Ивани Драгичевић-Величковић може тек тако уручити отказ, али нису ни таква да га изговорене ријечи могу коштати функције.

Након низа узастопних Сутлићевих испада, његовог јавног напада на новинара Александра Станковића и релативизирања шовинистичких наступа Жељка Керума (градоначелника Сплита, отвореног наци-фашиста), четверо новинара ХТВ-а одлучило је јавно посвједочити како је Вања Сутлић у њиховом присуству Ивану Драгичевић-Величковић назвао „четничком курветином”. Сутлић је, наравно, запрепаштен, тврди да сви око њега лажу.

И тако, Хрватска се свакодневно опредјељује између Иваниног поноса и Вањиних предрасуда. Свако у тој причи зна своју страну. Новинари који свједоче против Сутлића, њих четверо, имају омање обданиште рођене дјеце, кредите, дугове и сто разлога да поступе друкчије него што су поступили. Отприлике истих разлога због којих је Ивана Драгичевић-Величковић могла прешутјети једно од својих имена.