Хрватска је пред судом свједочила у корист независности Косова. Човјеку баш и није јасно каквог смисла има такво свједочење, али ако је већ такав обичај, ако државе једне другима свједоче као што то чине грађани, па се увијек нађе неко ко ће вам посвједочити да сте у својој „шкоди“ прошли на зелено, а не на црвено као што каже полицајац, онда је онај који је скупљао свједоке по свијету могао наћи било коју од шездесетак држава што су признале Косово, и то по могућности неку најудаљенију, која ни с Косовом, ни са Србијом нема никакве везе, него је из чисте досаде и од дуга времена признала тамо неку државност на брдовитом Балкану. Овако, стари је сват тражећи кумове учинио нешто јако лоше: Косову и становницима Косова ни на који начин није помогао, јер свједок баш и није сасвим поуздан, па ни кумство не вриједи, ако је ту о кумству ријеч, а на безвезном је поводу завадио двије државе које баш и није лијепо ни упутно завађати ако је било коме на Балкану желио добро.

Или ће, ипак, бити да се то Хрватска сама гурала да свједочи у корист Косова, не би ли тако разјарила комшије Србе и не би ли тиме задовољила дубинску опсесију својих политичких елита да хрватску националну и државну корист виде и налазе искључиво у српској штети. При том, свеједно је њима и за Косово и за косовске Албанце, нису ти људи особито вољени, цијењени и поштовани ни када су хрватски пекари и сластичари, па је мало вјеројатно да би се хрватске власти бринуле о њиховој државности. Албанци су у тој причи, и у таквом хрватском доживљају властитих националних интереса, важни само ако чине зло Србима.

Цинично је стога када амбасадор у Београду Жељко Купрешак хрватско свједочење оправдава и објашњава обавезама своје државе према НАТО чланству. Осим што заборавља да постоје неке чланице НАТО-а које не само што нису свједочиле у корист Косова, него им не пада на памет ни да признају косовску државност, он као да се прави важан, велик и моћан пред својим српским домаћинима и хрватским комшијама, па се кити и шепури чланством у НАТО-у. Као, заостали и сиромашни сусједи појма немају што значи бити сила међу силама и како је то на равној нози разговарати с Американцима, Нијемцима и Луксембуржанима, те им је боље и да не питају што све стоји иза тога хрватског косовског кумовања и кумства.

Проблем с начином на који хрватска политика још увијек доживљава Србију и Србе састоји се у томе што би та политика радо да по страни од међудржавних односа, од међусобних емоција, културе и политике, остану привреда, трговина и трговачка размјена. Дакле, нека односи међу људима буду испуњени мржњом, нека се по Хрватској каменују српски аути, а дај Боже да и по Београду буде каменован и који хрватски, јер ништа друго и не заслужују они који одлазе у Србију. Нека сва Србија, скупа с министром Вуком Јеремићем, буде бијесна на Загреб због Косова, у Загребу ће због тога бити сретни и задовољни, и нека Тадић одбије Месићев позив да посјети Загреб, јер хрватске политичаре за то није брига, или сладострасно у томе уживају, али не дај Боже да због Косова Творница духана Ровињ у Чачку прода два пакла „ронхила” мање, или да у Тодорићевим макси-дућанима опадне промет хрватских „дурекс“ презерватива.

Идеја да Срби Хрватима требају само због трговине је, наравно, националистичка. Али осим што је националистичка, она своди државу на концерн, холдинг, комбинат или корпорацију. Власницима комбината је, наравно, све потаман, јер Срби као блесави купују хрватске производе, што се види и по безбројним хрватским рекламама уз србијанске друмове и по србијанским новинама и телевизијама. Али обичном свијету баш и неће одговарати наставе ли државе комуницирати као трговачка предузећа, док ће се народи и државне политике међусобно клати и гложити. Проблем је, међутим, у томе што амбасадор Жељко Купрешак не наступа као амбасадор Републике Хрватске, њезиних грађана и њезиног културног, политичког и цивилизацијског идентитета. Он је у Београду, углавном, амбасадор хрватскога крупног капитала и неколицине његових власника.

У данима признања Косова, а мјесецима прије него што ће и Хрватска признати Косово, горјела је и хрватска амбасада у Београду. Након тога њезини су прозори и врата забарикадирани жељезним плочама, па та зграда данас изгледа као неки шашави сецесијски бункер. И по томе је необично налик оближњој америчкој амбасади. Но, Америка је далеко, а осим тога Американци знају гледати и затворених очију. Хрватска је, међутим, близу и било би мудро да Купрешак отвори врата и прозоре на амбасади, а не да на Србију и Београд гледа искључиво кроз излоге Тодорићевих супермаркета. Тиме би учинио добро својим грађанима, а за Косово нека свједоче они који о Косову не знају ништа, они које није брига ни за Албанце, ни за Србе, а богме ни за Хрвате, без обзира на то што су Хрвати свемирска НАТО сила.