Не прође дан да не чујем ову реченицу (из наслова) или опис стања у коме се налазимо, а у коме нисмо ни сањали да ћемо бити. Моје наде, или наше наде су прекречене! Толико су нам мишљења бела од креча да се умивени питамо зашто смо били антикомунисти. Мој пријатељ, редитељ Кокан Младеновић, носи угравиран лик Јосипа Броза на својим чарапама не зато да би се префарбао него су га други прекречили. Људи који држе до себе поседују изграђени став за цео живот и зато сам осетио посебно узбуђење када сам упознао генерала Стевана Мирковића. Мој покојни отац би се згрануо због моје искрености. Сетих се речи мог венчаног кума, Зуке Џумхура, који је са правом тврдио да, осим смртног случаја, најгоре је кад вам српски молери уђу у кућу. Уз извињење часној професији молера и фарбара, њихови епигони банули су нам у куће тврдећи да су молери националног спаса. Међутим, испоставило се да су нам већ у домовима, добро снабдевени кречом и фарбама, тако да излази на видело да је петооктобарски део српског народа прекречен и префарбан.

Префарбавају се имена улица тако да вам се може десити да не будете свесни да сте у рођеном граду и да данима лутате као Милошевићеви контраминтигаши. Једноставно су нас поистоветили. Свој понос смо офарбали у полтронерију којом дочекујемо светске мајсторе кречења и фарбања те уместо раширених руку ширимо џепове не би ли нам у њих убацили неку кинту, док онај гитариста фарба народ, јер нас који смо се претворили у светске просјаке, слика невероватним спектром боја, као да је Сава Шумановић! Сетих се и оног претходника који је обожавао црвену боју, нарочито на береткама.

Деца су нам офарбана пинк фарбом, док нас у исто време Јавни сервис фарба бојом немоћи у покушају да нам пошаље ватромет боја наде.

У роману Борислава Пекића ,,Време чуда” описана је сцена у којој новодошла власт узалудно покушава да префарба фреску у локалној цркви. Сутрадан се фреска поново, пркосећи фарби, претећи појављује и опомиње. Наша црква такође учествује у кречењу и грдњи сопственог народа док косовске фреске израњају из наших душа. Некада су биле уз нас а сада су тако далеко и чекају да буду прекречене из нашег сећања и осећања.

Док ово пишем заседање српске скупштине се одлаже у ишчекивању да позвани министри сврате. Сачекајте нестрпљиви посланици јер сами знате да мешање илузија са кречом и фарбом захтева време.