Југоносталгичари не престају да величају друга Тита и његову државу дуготрајног мира, која је додуше једноумљем одржавана, и која се распала у страшним, братоубилачким ратовима. Много сам пута рекла, написала и објављивала да никада нећу опростити Западу што је деценијама подупирао комунистичког диктатора на рачун народа који су насељавали ту државу, људи, попут мене, која сам такође имала све лажне бенефиције; на пример, бесплатно здравство у којем сте могли да се лечите само ако сте имали дебеле везе, иначе су домови здравља били створени да вас прогласе здравима и кад сте били болесни и да вам не дају упут за виши ниво лечења. Тако сам изгубила мајку и мужа.

Поново смо безочно суочени са делом и ликом Јосипа Броза Тита, као да није био диктатор, штампају се књиге о њему, приказујутелевизијскe серије са недвосмисленим симпатијама као да је друг Тито био Свети Сава, а не хедониста чији је дом обухватао цео један архипелаг на Јадрану, а успут, широм земље још на стотине и стотине резиденција. „Није он то понео са собом у гроб, смирите се, госпођо!“ Заиста није, али је јасно показао свој себичан, саможиви став, да не говорим о томе да је за време своје владавине годишње бар пола године био на путу око света, да би имао о чему да обавештава Запад... На крају, мени ће, недужној, југоносталгичари да одрубе главу само зато што желим да ту епоху именујем правим именима.

Са Блиског Запада из нашег комшилука, Стипе Месић, а и други, опомиње антититоисте, као што сам ја, да се Титу мора признати да је био антифашиста. Признајем, али то није оправдање за злодела која су потом следила, као кад би бранилац женоубице тврдио како је окривљени, давно, некада волео своју жену пре него што јој је брутално закуцао ексер у срце! Био је Тито антифашиста, али у шта се потом „направио“, што би рекли сељаци из Шумадије, у доживотног председника који је у једном часу уобразио да то доживотно значи да је постао бесмртан. Сећам се казивања медицинске сестре која га је последња неговала, како је био диван, како ју је и у том тешком стању даровао... Помислила сам да је решио њене горуће проблеме, да је наредио да је ставе на прво место на списку за доживотно чекање станарског права... Једва сам дочекала да прочитам шта јој је поклонио?! Крушку из воћног аранжмана мртве природе у болничкој резиденцији где је лежао!

Могао се искупити у мојим очима да је... Бог му је дао прилику да медицинска сестра исприча неку другачију причу, али није. И комунизам је религија, али комунисти се клањају свом Богу Брозу који ничим није дотакао божанствокојем се ја дивим.

Вероватно не бих размишљала о прохујалим временима да ме овај нови талас клицања југоносталгичара не подстиче, а кад ме већ опседају морам да кажем да не жалим за тим временима. Не говорим ја против идеје комунизма, јер она је веома слична хришћанству, а ја сам верујуће биће, него је искуство показало да у пракси, за време Броза, није следио своја начела. Били смо лишени свих слобода. Било је немогуће бавити се стваралачким радом а немати потказиваче,чуваресистема унутар сваког скупа. Има ли ичега срамнијег него што је пола становништва откуцавало другу половину? Брат брата, жена мужа!Највећи злочин према ствараоцима је тошто никад нећемо сазнати, не само ја већ цела моја генерација, шта смо могли да нас нису спутавали, каква би била наша дела која нисмо ни могли да створимо.Нисам никакав мудрац кад тврдим да ниједна диктатура у историји цивилизације није била позитивна, па тако није могла да буде ни црвена, осим можда за малобројне чанколисце, који због својих малих, личних користи и данас превиђају дугу колону страдалника… Они својим изјавама фалсификују историју…

Иво Андрић и Вељко Влаховић су умрли истог дана и тако збунили комунисте који су о свему бринули. Дуго су већали кога званично да ставеда је први умро, кога ће прво сахранити? Андрић је морао да причека јер је избор пао на Влаховића, а данас кад сурфујете Интернетом лако ћете наћи ко је све тога дана умро кад и нобеловац Иво Андрић, али Влаховића нема, из простог разлога – јер на тим списковима нема локалних политичара...