Ovih dana mediji su bili zatrpani istupima raznih „stručnjaka” koji nam objašnjavaju kako je neophodno da gradimo nove energetske kapacitete ne bi li izbjegli neprijatne situacije kao što je ova nedavna kada su Rusi nemilosrdno, na minus deset, zavrnuli svima gas.

Čak i u „Politici”, koja se smatra ozbiljnim listom, čitam kako su nuklearne elektrane okej, jer će „gradnja stimulisati industriju cementa, pošto treba puno betona za gradnju iste?!”.

Prvo, industrija cementa više nije naša, podsjetiću vas, te fabrike, uzgred najveći zagađivači, prodate su strancima budzašto, pa profit ide nekom drugom.

Cementna industrija je u svakoj zemlji strateška, jer užasno zagađuje, a cement je neophodan državi, pa svaka zemlja mora da trpi to nužno zlo u svom dvorištu.

Osim ako ne nađu neke budale kao što smo mi, koji će u svom dvorištu da trpe zagađenje, čiji radnici će se trovati u prašini, a profit i cement bezbjedno upakovan dobijati po „fabričkoj cijeni”.

Toliko o ovom, najglupljem argumentu.

Argument broj dva, da su nuklearke čiste, da ne zagađuju, da su bezbjedne. Hm. U rukama preciznih Francuza možda. U rukama Ukrajinaca je Černobil. Poslijedice će se osjećati duže nego što civilizacija postoji.

E sad recite vi meni, na koga mi ličimo više? Kakva je naša tehnička kultura? Na šta liče naša postrojenja i fabrike? Na koga ličimo više, na Francuze ili Ukrajince?

Toliko o bezbjednosti.

Međutim, treći i ne manje važan argument ne pominje niko.

Uranijuma, sirovine koja je neophodna za rad nuklearnih elektrana,nema dovoljno ni za postojeće, a kamoli za novoizgrađene!

Količina uranijuma, prevedena u proizvedene kilovate, u odnosu na energetski potencijal nafte, čiju smo nestašicu već osjetili, manja je za desetinu puta.

Dakle, sve i da se nuklearka izgradi, da se baci gomila para, da se izložimo užasnom riziku, nakon skrkanih para i novih dugova imaćemo isti problem, nestašicu energije, jer uranijuma– nema!

Drugi opet hoće da nam grade nove blokove termoelektrana.

Pa već se davimo u smogu, a uskoro će izaći novi, mnogo rigorozniji svetski propisi o emisiji ugljen-dioksida, ali ni to nije bitno, j.. propise, šta je sa suštinom?

Suština je: djeca već umiru od raka pluća. Pa ne umiru od video-igrica.

Suština je da je Srbija energetski najneefikasnija država u Evropi, da arči energiju duplo više nego što je potrebno.

Danska, na primer, od 1976. do danas bilježi najveći stepen rasta industrijske proizvodnje u Evropi, a stalno troši potpuno istu količinu energije. Dakle, sve su efikasniji, jer dio zarade ulažu u energetsku efikasnost.

Da se u Srbiju uloži 100 puta više novca u edukaciju stanovništva nego što se planira da se skrka u megalomanska postrojenja, Srbija ne samo da bi imala dovoljno struje nego bi joj ostajalo za izvoz.

Da ne govorim o propisima koji bi omogućavali malim investitorima da ulažu u mini-hidroelektrane, čiji bi potencijal bio veći nego kad bismo izgradili nuklearku ili termoblok!

Ali onda će svi koji su planirali da se ugrade u preskupe projekte ostati kratkih rukava!

Gospodo, budite oprezni, ubrzo ćemo svi morati polagati račune ko je šta uradio na planu očuvanja planete, a ko nije ništa, a mogao je. Kiseonik, voda i tlo su zajedničko dobro, ko ga ugrožava, ugroziće i suverenitet zemlje!

Naročito vodite računa o najvažnijoj stvari.

Globalnim otopljavanjem i klimatskim promjenama Srbija će u sledećih 100 godina biti jedno od rijetkih mjesta u Evropi gdje će klima dozvoljavati da se proizvodi hrana.

Dakle, klimatske promjene donijeće nestašicu hrane i upravo će ona biti strateški proizvod.

Ali ako nedomaćinskim gazdovanjem useremo tlo i vodu, ako ta hrana bude zatrovana zbog nečije kratkovidosti, ko će onda pred našim unucima polagati račune?

Letargična inteligencija i umorna već bezbroj puta izvarana radnička klasa i poslovično nepovjerljivi seljak su u takvom psihofizičkom stanju da se pored njih trenutno može provući bilo šta.

Kažite mi onda, ko će da spreči šaku gramzivih, kratkovidih i sebičnih tipova da nam ne uvale u dvorište prljavu tehnologijusamo zato da bi mogli da se kupaju u još više šampanjca, da se okruže sa još manekenki, da kupe još veće jahte, jer koliko vidim, već imaju sve od pomenutog. Jer te gramzive kreature ne vide da svojim delanjem već i svojoj rođenoj djeci sjeku granu na kojoj sjede, a kamoli praunucima.

Ja bih se na njihovom mjestu plašio ekološke diktature, za koju je sasvim jasno da se polako ali sigurno uspostavlja.

Običan čovjek se takvoj diktaturi, kojoj su čist vazduh, voda i tlo jedina ideologija, može samo radovati.