Енергетска криза морала

Ових дана медији су били затрпани иступима разних „стручњака” који нам објашњавају како је неопходно да градимо нове енергетске капацитете не би ли избјегли непријатне ситуације као што је ова недавна када су Руси немилосрдно, на минус десет, заврнули свима гас.

Чак и у „Политици”, која се сматра озбиљним листом, читам како су нуклеарне електране океј, јер ће „градња стимулисати индустрију цемента, пошто треба пуно бетона за градњу исте?!”.

Прво, индустрија цемента више није наша, подсјетићу вас, те фабрике, узгред највећи загађивачи, продате су странцима будзашто, па профит иде неком другом.

Цементна индустрија је у свакој земљи стратешка, јер ужасно загађује, а цемент је неопходан држави, па свака земља мора да трпи то нужно зло у свом дворишту.

Осим ако не нађу неке будале као што смо ми, који ће у свом дворишту да трпе загађење, чији радници ће се тровати у прашини, а профит и цемент безбједно упакован добијати по „фабричкој цијени”.

Толико о овом, најглупљем аргументу.

Аргумент број два, да су нуклеарке чисте, да не загађују, да су безбједне. Хм. У рукама прецизних Француза можда. У рукама Украјинаца је Чернобил. Послиједице ће се осјећати дуже него што цивилизација постоји.

Е сад реците ви мени, на кога ми личимо више? Каква је наша техничка култура? На шта личе наша постројења и фабрике? На кога личимо више, на Французе или Украјинце?

Толико о безбједности.

Међутим, трећи и не мање важан аргумент не помиње нико.

Уранијума, сировине која је неопходна за рад нуклеарних електрана,нема довољно ни за постојеће, а камоли за новоизграђене!

Количина уранијума, преведена у произведене киловате, у односу на енергетски потенцијал нафте, чију смо несташицу већ осјетили, мања је за десетину пута.

Дакле, све и да се нуклеарка изгради, да се баци гомила пара, да се изложимо ужасном ризику, након скрканих пара и нових дугова имаћемо исти проблем, несташицу енергије, јер уранијума– нема!

Други опет хоће да нам граде нове блокове термоелектрана.

Па већ се давимо у смогу, а ускоро ће изаћи нови, много ригорознији светски прописи о емисији угљен-диоксида, али ни то није битно, ј.. прописе, шта је са суштином?

Суштина је: дјеца већ умиру од рака плућа. Па не умиру од видео-игрица.

Суштина је да је Србија енергетски најнеефикаснија држава у Европи, да арчи енергију дупло више него што је потребно.

Данска, на пример, од 1976. до данас биљежи највећи степен раста индустријске производње у Европи, а стално троши потпуно исту количину енергије. Дакле, све су ефикаснији, јер дио зараде улажу у енергетску ефикасност.

Да се у Србију уложи 100 пута више новца у едукацију становништва него што се планира да се скрка у мегаломанска постројења, Србија не само да би имала довољно струје него би јој остајало за извоз.

Да не говорим о прописима који би омогућавали малим инвеститорима да улажу у мини-хидроелектране, чији би потенцијал био већи него кад бисмо изградили нуклеарку или термоблок!

Али онда ће сви који су планирали да се уграде у прескупе пројекте остати кратких рукава!

Господо, будите опрезни, убрзо ћемо сви морати полагати рачуне ко је шта урадио на плану очувања планете, а ко није ништа, а могао је. Кисеоник, вода и тло су заједничко добро, ко га угрожава, угрозиће и суверенитет земље!

Нарочито водите рачуна о најважнијој ствари.

Глобалним отопљавањем и климатским промјенама Србија ће у следећих 100 година бити једно од ријетких мјеста у Европи гдје ће клима дозвољавати да се производи храна.

Дакле, климатске промјене донијеће несташицу хране и управо ће она бити стратешки производ.

Али ако недомаћинским газдовањем усеремо тло и воду, ако та храна буде затрована због нечије кратковидости, ко ће онда пред нашим унуцима полагати рачуне?

Летаргична интелигенција и уморна већ безброј пута изварана радничка класа и пословично неповјерљиви сељак су у таквом психофизичком стању да се поред њих тренутно може провући било шта.

Кажите ми онда, ко ће да спречи шаку грамзивих, кратковидих и себичних типова да нам не увале у двориште прљаву технологијусамо зато да би могли да се купају у још више шампањца, да се окруже са још манекенки, да купе још веће јахте, јер колико видим, већ имају све од поменутог. Јер те грамзиве креатуре не виде да својим делањем већ и својој рођеној дјеци сјеку грану на којој сједе, а камоли праунуцима.

Ја бих се на њиховом мјесту плашио еколошке диктатуре, за коју је сасвим јасно да се полако али сигурно успоставља.

Обичан човјек се таквој диктатури, којој су чист ваздух, вода и тло једина идеологија, може само радовати.