Фудбал је уметност, а не рат

Можда се најљепша сцена Свјетског првенства у Јужној Африци збила у педесет првом минуту утакмице за треће мјесто између Њемачке и Уругваја, када је Диего Форлан из полуволеја гађао простор испред голмана Бута, лопта се одбила од земље и у елегантном луку пала у мрежу.

Гледалац је тога тренутка чуо звук, којег у стварности није било, сличан ономе из 1977. у Лијежу или 1978. у Манили, када би се Дражен Далипагић у једноме другом спорту винуо високо, те с крила, из мртвог угла и из позиције која је за све друге изгубљена, упутио лопту према кошу, а она не би ни дотакла обруч, него би клизнула низ мрежицу и чуо би се тај звук, у којем би гледалац препознавао неко изузетно мајсторство, нешто што Далипагића и Форлана разликује од свих других, који су можда бољи играчи од њих, кориснији по тим, скупљи на тржишту или важнији за спортску повијест.

Али у фудбалу и кошарци, као и у свим другим спортовима с лоптом, или свим спортовима уопће, који су нам у животу нешто значили, митологија је ионако важнија од повијести. Мајсторство које је садржано у шуту којим је Форлан савладао одличнога њемачког голмана савршен је образац из којег се стварају фудбалски митови.

Није важно што тај гол на крају и није био важан, јер Уругвајцима није донио побједу. Био је лијеп и савршено складан као петраркистички сонет.

Прави ногомет почиње кад престаје политика и када се утакмице више не играју као што се воде ратови; прави ногомет почиње након што се наши не пласирају на Свјетско првенство или након што испадну у првом кругу; прави ногомет почиње након што се Сеп Блатер иживи на аутсајдерима, а Росети призна гол, иако је на стадионском екрану видио да је постигнут из офсајда, да би затим, вјерујући да чини нешто часно, објавио да прекида своју судијску каријеру; прави ногомет почиње када се не игра више ништа осим фудбала, а игру поведе Диего Форлан.

За игру је добро што су Шпанци постали свјетски прваци, јер су у финалу Холанђани по терену уредовали као ономад бјелачка полиција по Совету, а енглески судија их је пуштао, бојећи се да суди. Шта год о томе мислили, била је то побједа цивилизације над дивљаштвом. Али та утакмица се играла након што је већ све било готово.

Након што је Форлан ставио тачку на ово свјетско првенство. Само они који на фудбал гледају као на стратегију, дакле такви који су више фасцинирани тренерима него играчима, па мисле да је Дел Боске, симпатични брко, који је седамдесетих често играо против наших, јер бисмо се стално налазили у истим квалификацијским групама за свјетска и европска првенства, у тој утакмици надмудрио, надиграо и побиједио неког сиједог, добродржећег Холанђанина, чије је име свакако мање важно од крвничке игре његових седам-осам бекова.

Али не, није било тако, није један тренер побиједио другог, него је сретан случај хтио да Касиљас ногом скине ону Робенову лопту и да свјетским првацима постану они којима су наклоњеније пјесничке музе. Добро је када се, с времена на вријеме, покаже да је фудбал умјетност, а не рат.

А онда је праведно и то да утилитарни новинарски жири додијели Златну лопту, награду за најбољег играча првенства, баш великоме Диегу Форлану. Да су на крају побиједили Холанђани, не би могао бити награђен умјетник, него би славом био овјенчан ратник. И све би било друкчије, осим у нашим приватним фудбалским лексиконима, у нашим главама и душама, гдје је убиљежена једина права истина о свим протеклим свјетским првенствима.

Овог пута, срећом, некако су се поклопили митологија и повијест, Диего Форлан је и митски херој и хисторијска личност. Требало је доживјети онај његов шут из педесет првог минута, у утакмици против Нијемаца, и поглед немоћног Бута за лоптом која је вођена врховним естетским принципом, оним због чега човјек сједи пред телевизором, гледа утакмицу и нада се да ће видјети чудо.

Негдје пред крај првог круга, у вријеме када се играла трећа утакмица, у загребачким се књижарама (издање Накладе Љевак) појавила књига Боже Копривице „Само богови могу обећати”, хисторијска приповијест, есеј, роман – или све то заједно – о великим фудбалерима. Писана из перспективе оданог навијача Партизана, естете и мистификатора с големим књижевним талентом, Божина је књига без икакве сумње најљепша и најмоћнија фудбалска проза написана на нашим језицима. Онај Форланов гол заправо је био само промоција књиге Боже Копривице.