Хумору у част

Ми сами, а поготово наши гости, редовно примећујемо да се мање смејемо. Међутим, дошло је и до промене начина на који се смејемо, тема којима се смејемо и облика исказивања хумора. Актуелни хумористи користе мртвачке сандуке, крематоријуме, особине трансилванског грофа Дракуле да би изазвали смех. Нижу нам низ преозбиљних тема да би на крају изнудили опори осмех олакшања с мишљу да нам је могло бити и горе. Наша хумористичка продукција потпуно је заборавила на бурлеске, каламбуре, оперетну заиграност и безазленост вица.Нестале су комшијске намештаљке, благо исмевање неких локалних, ужем кругу знаних особина личности. Из мањих места нестао је локални комедијаш(„Свако наше мало мисто има свога лера…”),особа којој се многошта праштало, па иисмевање актуелних моћника.

Брже се данас потегне пиштољ него што осмех стигне да прелети преко лица. Са скупштинске говорнице за седамнаест година отишле су само две духовитости, од тога једна тужна(„Дајте да чујемо тужну причу”) и друга више примитивна него духовита алузија на клип кукуруза. Али зато можемо гледати окамењена лица лидера која је захватила мртвачка укоченост(rigor mortis),где се тек повремено активира нешто као туђмановски рудимент осмеха. Са становишта биолошке економије, за озбиљно лице потребнo је онолико енергије колико троше египатске мумије, а за смех треба много мождане продукције да би се на лицу одразио његов ефекат. Ако је лице огледало душе, а мимика њена експресија, не пише нам се добро.

Хумор је пеницилин малих народа, њиме се бранимо од надмоћних, а њих ће увек бити, баш као што ће на концу ипак хумор победити или нас неће бити. Морамо што пре изићи из сарказма, горке ироније, цинизма, што су особине губитника, које само за себе констатују и описују неко стање, а требало би да га дерогирају и разбијају у парампарчад.

Само хумор који носи ведрину, изазивајући салве смеха, који громогласно показује да је одагнао страх, највећи непријатељ духовитости, има оно исцељујуће, креативно дејство. Нема га гробљанска тишина која следи након галген хумора (хумора под вешалима) који нам сервирају, уместо ослобађајућег ефекта на психу иманентног стварној духовитости.

Кад је човек у стању стреса, најпре су му угрожене такозване луксузне функције, а то је у првом реду апстрактно мишљење и духовитост. Санкције, инфлација, бомбардовање, распад држава, „шенгени”, мила су мајка у односу на настојање тих истих који су нам то направили да нам испију здрав мозак и убеде да смо сами криви за све то. Е, управо ту нам је потребан хумор. Али како очекивати од безизражајно, наводно озбиљних лица да подрже „Јеж”, чивијаду, фестивал лажљиваца у Милановцу, фестивал дионизијских песама у Власотинцу, јединствену афористичку школу, кад буџет министарства културе одлази бакицама којесу некаднешто превеле па постале национални пензионери.Убеђен сам зато да би и добри стари Нушић од ових попио барем још две године затвора у Пожаревцу.

Духовитост тражи подршку, и то више као разумевање него материјалну. Духовитост мора бити ослобођена страха, а не да као специфично подручје изражавања бива идеолошки обојена, па се на пример режимлије смеју а опозиција стиска зубе или обратно, свеједно. Свака духовита продукција израз је глобалног у локалном –исмевајући неког локалног моћника, дражимо звер и у великом диктатору.

Неопходно је с највишег места подржати све облике испољавања духовитости, награђивати успешне анегдоте, вицеве, афоризме, расписивати конкурсе за успешне комедије, подсетити се како су оне некада празниле улице за време приказивања на екранима.Народ који може издржати духовит осврт на себе је зрео народ баш као ипојединац…