Да се разумемо, нисам за насиље. Има, додуше, дана када је то убеђење, а има и дана када ме много више спречава што за то нисам баш нарочито обдарен конституцијом. Ал’, да видиш, спречава ме и закон. Не може тек тако да се хвата за пиштољ, тја. И није баш да смеш да тражиш смену председника, министара или светог Петра због тога, осим ако си Веља Илић. Ми остали ,,пучина је стока једна грдна”, па молим лепо. Дедер, да вам испричам нешто што може бити већ и знате из сопственог искуства. Пре отприлике пола године, учини ми се да ми неко вири кроз прозор. Стан ми је у сутерену, прозор гледа на двориште зграде – а ја гледам у човека како ми гледа у стан. И као на филму, кад га спазиш, а он нестане. Само, овај није баш нестао, више се усправио и отишао. Добро, ко велим, можда ми се учинило, ал’ тешко. Зато наставим да гледам. Два минута касније – извири глава, видим је у ћошку прозора, па се брзо повуче. Готово, зовнем комша-Бату, узмемо неке приручне тољаге и изађемо напоље. Наравно, нема никога. Али ми Бата пријави да му се неко тог дана хватао за кваку. Шта ћемо, како ћемо – упозоримо целу зграду и организујемо дежурства, те проведемо наредних десетак дана поспешујући подочњаке и проучавајући како је пећински човек правио замке. Падале нам на памет и разне модерне идеје. Вели Бата: ,,А да се намажемо неким племенским бојама и заденемо кости у косу? Набавимо неки велики казан и ставимо насред дворишта, па кад нас једном види такве, да ви’ш да л’ ће да се враћа”. Ја сам исто имао предлог: да пободемо дрвене крстаче у двориште и напишемо на једном ,,поштар, 2008.”, на другом ,,анкетар, 2009.’, па редом ,,погрешио улаз, 2007.’, ,,сметала јој бука, 2007.’ и тако даље, а поред да буде и једна празна рака и поред ње крстача ,,лопина, ових дана”.

Свашта нешто нам падало на памет, ал’ пошто знамо где живимо, назовемо ти ми полицију да се информишемо шта се сме. Нисмо баш спомињали племенске ритуале и резервисани рака-апартман, али смо питали шта се сме ако ухватимо лопова у својој авлији. Кажу, не сме се ништа, никакав физички напад него да се зове полиција. А док они стигну, ми да га некако задржимо. Аха, а како онда да га задржимо, да му скувамо кафу? Уверавају нас да они стижу веома брзо, има их на сваком ћошку. Приметим да нам зграда, како то зграде имају обичај, има четири ћошка и да их нисам видео ни на једном. Јок, кажу, само ви позовите, па ми преузимамо. Под тиме се вероватно мисли да кад те шуне пљачка, онда ти они преузму нерве на даље мрцварење: да даш изјаву, да опишеш човека, па кад га ухвате мало да идеш на суд и у тестаменту замолиш потомке да и они доживотно потврђују твоју изјаву кад их буду звали. Једном речју, пљачка је код нас нека врста осигурања: све се то врати неком наредном колену, оставштина за будућност, ми смо раскалашни, па бисмо можда то и прокоцкали, а овако нема бриге. Сва срећа, па се тајанствeни лопов сам од себе мануо наше зграде. Ал’ ти дани стварно беху пакао. И да, и поред наше морбидне маште, осећали смо се – угрожено.

Дочим ако се господин Веља Илић угрози, гром и пакао, одмах се поставља питање није ли грех да он лиши насилника живота, пошто га је напао ,,мучки, отпозади”, ударивши га у лице, ехм, наочиглед неспособног обезбеђења и исте такве полиције. Молим лепо, не браним нападача, само примећујем како ,,народни изасланик” у критичном тренутку готово тражи јавно одобрење да пиштољаши и пушкара, а ми остали и даље да телефонирамо. Разуме се, Веље су ипак нешто посебно – то се види и по висини њихове плате у односу на наше ,,сеци уши, крпи дупе” приходе, па било би пригодно да се једним хатишерифом одобри свакоме од њих по једна базука и по два роба из реда простог пука, да тегле то, како не бисмо ни случајно дошли у прилику да нам нека људина Илићевог светоназора мањка – само безимени смеју да мањкају, а то смо сви осим њих. Ух, а тек онај ,,...ко те послао?” шарадни поклич, док нападач хвали мајке и Вељи и овима на власти подједнако. Јашта, па не може нико сам од себе да добије потребу да удари Веље, то може само теледириговани андроид. Циркус, људи. Него, није ни тако страшно што не можемо сви да се хватамо за пиштољ – јер су људи измислили метафору, а по једној општенародној управо сви можемо само да се ухватимо за пиштољ и да засвирамо.