U toku je „šoudaun” (obračun) u Bosni između još jednog visokog predstavnika i političkih lidera Republike Srpske. Ovoga puta povod su zaključci Narodne skupštine RS kojima se dovode u pitanje način na koji su prebačene nadležnosti RS na nivo Bosne i Hercegovine. Nije bitno šta je bio povod ovom sukobu, jer je on morao da se dogodi, pogotovo posle posete potpredsednika SAD Džozefa Bajdena. Morao je da se dogodi zato što protivnici RS očajnički pokušavaju da zaustave politiku EU i SAD kojom se zatvaraju vrata priči koja traje od Dejtona do danas – o ukidanju RS, i zbog toga što su razočarani Bajdenovim porukama – neće biti američkog specijalnog izaslanika za Balkan, neće biti Dejtona dva i Amerika nema nameru da se nameće kao glavni arbitar na Balkanu.

Razočaranje ne postoji samo među nekim nacionalističkim političarima u Sarajevu nego i među nekim američkim funkcionerima, kako u BiH, tako i u Vašingtonu. Oni su se nadali da će sa povratkom velikog broja ljudi iz spoljnopolitičkog tima Bila Klintona i uz povećane sopstvene napore izlobirati veće angažovanje nove administracije i uspeti da zaustave, kako oni to vide, „trulu politiku” EU, po kojoj se nagrađuju Srbi u Bosni i u Srbiji i u kojoj se njihovom snu o centralizovanoj Bosni bez RS piše kraj.

Jedan od ključnih frustriranih američkih činovnika je Rafi Gregorijan, zamenik visokog predstavnika i supervizor za Distrikt Brčko, koji je u poslednjih godinu dana izazvao više kriza i nepotrebnih sukoba. Gregorijan pre nastupa kao lokalni političar nego kao iskusan diplomata. Njegova opsesija premijerom RS Miloradom Dodikom u suštini je glavna inspiracija za sve sporove između međunarodne zajednice i RS, tako da nikoga ne iznenađuje to što je postavljanje novog visokog predstavnika iskoristio kao priliku da izazove sukob. Koristeći lokalne službenike u Sarajevu, Gregorijan je izrežirao konfrontaciju u kojoj visoki predstavnik Valentin Incko nema previše prostora za kompromis. Svaki kompromis će, s jedne strane, biti doživljen kao Inckova neodlučnost ili nesposobnost, a, s druge strane, izgledaće kao da popušta. A to ne sme da se desi, jer će popuštanje značiti kraj institucije visokog predstavnika. Sukob oko odluke Narodne skupštine RS izbio je zbog toga što je neko sarajevskim medijima dostavio Inckovo pismo funkcionerima u Banjaluci kako bi se ono predstavilo kao ultimatum Republici Srpskoj. Pismo je, naravno, pušteno baš iz kancelarije visokog predstavnika.

Jedini razlog za izazivanje ove krize jeste to što se neko nada da preko nje može da se promeni politika SAD i da se administracija predsednika Baraka Obame navuče da na Balkanu preuzme liderstvo od EU.

Ovo je igra velikog rizika jer vrlo lako može da eskalira do ozbiljne krize, čije posledice mogu da destabilizuju ne samo BiH, već i celu regiju. Incko je lako ušao u ovu igru, ali će se teško izvući iz nje. Ako popusti, onda će na sebe navući bes i frustraciju onih koji žele agresivniju politiku EU i SAD prema Dodiku. Ali, ako pokuša da koristi tzv. bonska ovlašćenja onda će morati da ide do kraja, tj. moraće da bude spreman da koristi silu da bi naterao institucije i političare u RS da prihvate njegove odluke.

Šanse da to izvede su vrlo male zbog nekoliko razloga, a najvažniji je taj što je među ključnim članicama EU skoro nemoguće pronaći političku volju za oštrije mere i konfrontacije sa Dodikom. Jednostavno, Incka su doveli do ivice provalije, a sada bi još i da ga gurnu u nju sa obećanjem da će ga dočekati duboka voda iz koje će moći da ispliva. Nije problem u tome što su spremni da žrtvuju ovog austrijskog diplomatu. Problem je u tome što su spremni da žrtvuju stabilnost i građane BiH.