У току је „шоудаун” (обрачун) у Босни између још једног високог представника и политичких лидера Републике Српске. Овога пута повод су закључци Народне скупштине РС којима се доводе у питање начин на који су пребачене надлежности РС на ниво Босне и Херцеговине. Није битно шта је био повод овом сукобу, јер је он морао да се догоди, поготово после посете потпредседника САД Џозефа Бајдена. Морао је да се догоди зато што противници РС очајнички покушавају да зауставе политику ЕУ и САД којом се затварају врата причи која траје од Дејтона до данас – о укидању РС, и због тога што су разочарани Бајденовим порукама – неће бити америчког специјалног изасланика за Балкан, неће бити Дејтона два и Америка нема намеру да се намеће као главни арбитар на Балкану.

Разочарање не постоји само међу неким националистичким политичарима у Сарајеву него и међу неким америчким функционерима, како у БиХ, тако и у Вашингтону. Они су се надали да ће са повратком великог броја људи из спољнополитичког тима Била Клинтона и уз повећане сопствене напоре излобирати веће ангажовање нове администрације и успети да зауставе, како они то виде, „трулу политику” ЕУ, по којој се награђују Срби у Босни и у Србији и у којој се њиховом сну о централизованој Босни без РС пише крај.

Један од кључних фрустрираних америчких чиновника је Рафи Грегоријан, заменик високог представника и супервизор за Дистрикт Брчко, који је у последњих годину дана изазвао више криза и непотребних сукоба. Грегоријан пре наступа као локални политичар него као искусан дипломата. Његова опсесија премијером РС Милорадом Додиком у суштини је главна инспирација за све спорове између међународне заједнице и РС, тако да никога не изненађује то што је постављање новог високог представника искористио као прилику да изазове сукоб. Користећи локалне службенике у Сарајеву, Грегоријан је изрежирао конфронтацију у којој високи представник Валентин Инцко нема превише простора за компромис. Сваки компромис ће, с једне стране, бити доживљен као Инцкова неодлучност или неспособност, а, с друге стране, изгледаће као да попушта. А то не сме да се деси, јер ће попуштање значити крај институције високог представника. Сукоб око одлуке Народне скупштине РС избио је због тога што је неко сарајевским медијима доставио Инцково писмо функционерима у Бањалуци како би се оно представило као ултиматум Републици Српској. Писмо је, наравно, пуштено баш из канцеларије високог представника.

Једини разлог за изазивање ове кризе јесте то што се неко нада да преко ње може да се промени политика САД и да се администрација председника Барака Обаме навуче да на Балкану преузме лидерство од ЕУ.

Ово је игра великог ризика јер врло лако може да ескалира до озбиљне кризе, чије последице могу да дестабилизују не само БиХ, већ и целу регију. Инцко је лако ушао у ову игру, али ће се тешко извући из ње. Ако попусти, онда ће на себе навући бес и фрустрацију оних који желе агресивнију политику ЕУ и САД према Додику. Али, ако покуша да користи тзв. бонска овлашћења онда ће морати да иде до краја, тј. мораће да буде спреман да користи силу да би натерао институције и политичаре у РС да прихвате његове одлуке.

Шансе да то изведе су врло мале због неколико разлога, а најважнији је тај што је међу кључним чланицама ЕУ скоро немогуће пронаћи политичку вољу за оштрије мере и конфронтације са Додиком. Једноставно, Инцка су довели до ивице провалије, а сада би још и да га гурну у њу са обећањем да ће га дочекати дубока вода из које ће моћи да исплива. Није проблем у томе што су спремни да жртвују овог аустријског дипломату. Проблем је у томе што су спремни да жртвују стабилност и грађане БиХ.