Prošlog meseca bili smo na predavanju – razgovoru sa našim velikim rediteljem Đorđem Kadijevićem. Milina je kada širi krug ljudi ne mrdne nijednim mišićem lica pri spomenu nečijeg imena, ali kada nabrojite dela tog autora – svi dožive „aha-momenat“. Opus ovog izuzetnog čoveka ponajviše poznajemo po filmovima „Leptirica“ i „Sveto mesto“, te po seriji „Vuk Karadžić“ (nagrada „Gran pri Evrope“ 1987) – a kolumna je suviše sićušan prostor da se opiše energija koju je Kadijević te večeri isijao. Stekli smo utisak da bi život bio mnogo jasnija pojava kada bi neko serijski proizvodio flaširanog Kadijevića – tako da svaki put kad zapadneš u nedoumicu protrljaš flašu Aladinovim stilom, stvori ti se čovek i pojasni ti. „Teško je iskreno pripadati ovoj... vrsti populacije koja sebe danas naziva narodom. Uvek sam smatrao sebe jednim skromnim građaninom sveta”, kaže, između ostalog, mudrost sede kose. A kaže i ovo: „Čovek ne može za sebe reći da je umetnik. Vi možete opisati sebe kao nekoga ko je oduševljen umetnošću, zaljubljen u nju i ispunjen kada njome pokušava da se bavi. A da li ste umetnik... znate, ipak ima stvari koje o vama drugi treba da kažu.” I ovo: „Nikad mi neće biti nadoknađeno ono što sam dao da bih stvarao. Ali, postoji drugi način da to ipak dođe na svoje u saldu. Vidite, čovek je biće bačeno u ovaj svet, on ga oseća tuđim... i jedini način da to prevaziđe jeste individualni podvig.” Da, baš tako: spas čoveka, ne čovečanstva. Borba pojedinca, ne borba za masu. Dostojanstveni starci kakav je Kadijević pokazuju nam da i u novijoj istoriji ima ljudi kojima cela nacija treba da se ponosi, samo kad bi prvo bila tako ljubazna da za njih uopšte – dozna. Anketirajte poznanike pa ćete lako ustanoviti da gotovo niko ne zna kulturno-umetnička dostignuća jednog Kadijevića, ali svi znaju kako se na istom planu istakla firma „Brunclik–Kemiš“, privatna radionica za vivisekciju smisla i razigrano izmokravanje po kulturi. A u pogledu filmskog programa, TV teror mora da se nastavi sve dok svako ne bude znao Šurdu napamet. Ili to tako samo smatra javni servis. No, poslušajmo pametnog, uzdignimo se iznad mulja i ne dajmo da nas đubre zađubri.

Teško je, međutim, dokučiti šta je to „individualni podvig“ ovde i sad – ima dana kad mi se čini da nam jedino preostaje individualni podvig. Da poput Save iz Kikinde podvikujemo na poludeli svet – koji nas smatra ludim. Svedoci smo nadrealnog doba, najnovije ere – ere Ojdanića. Gde god se okreneš – a ono neki Ojdanić. Neko petnaestogodišnje dete urezalo je na ruku inicijale gospodične Karleuše i okačilo to na „Fejsbuk”. Zahvaljuje joj što postoji i kaže da je to muzika koju bi svi trebalo da slušaju – tipa, ono sa pravljenjem sina pod svetlima kazina. Lepa žena humanitarno pomaže sama sebi, a na svakom ćošku čuješ mišljenje da su joj namestili – valjda čovek mora da bude ružan da bi bio zao. Imbecili seku psetu šape, narod sumnja na lude ili drogirane. Niko da spomene bahatu decu bogataša, zašto ne oni? Ja sigurno nisam, verujte, prilično sam dobar sa psima – nemaju za šta da me ujedu. Dvoje vlasnika veoma niske inteligencije uzmu pa se poubijaju, a javnost od toga pravi Romea i Juliju umesto da kaže deci: „Vidite, ovo su budale.” Političar maše uverenjem da nije došao na posao pijan. Pravosuđe radi samo kad na jedan od tasova koje drži statua pravde dodaš neki dukat. Seka traži desnu ruku, i to je valjda umesno; da to radi neki muškarac, možda se onoj koja dobije zvanje ne bi svidela glavna zaduženja njegove desnice. Prave se pesme čiji su tekstovi devedeset odsto onomatopeja a deset „manijak-pavijan-mravinjak“; moj drug Sima veli: „Kako drugačije, pa to je jezik prvobitne ljudske zajednice – dakle, njihove ciljne grupe.” Kad je čovek krupan, kaže se „kao od brega odvaljen“, a kad je glupost krupna, kaže se „kao od Brege odvaljena”. Al’ baš nas briga za sve to, idemo na Svetsko prvenstvo. Hm. Tin Ujević je svojevremeno napisao „Lelek sebra“. Možda će sve ovo što danas pišemo neko da prikupi i objavi pod naslovom „Lelek Serba”.

Lelek, tebra.