Прошлог месеца били смо на предавању – разговору са нашим великим редитељем Ђорђем Кадијевићем. Милина је када шири круг људи не мрдне ниједним мишићем лица при спомену нечијег имена, али када набројите дела тог аутора – сви доживе „аха-моменат“. Опус овог изузетног човека понајвише познајемо по филмовима „Лептирица“ и „Свето место“, те по серији „Вук Караџић“ (награда „Гран при Европе“ 1987) – а колумна је сувише сићушан простор да се опише енергија коју је Кадијевић те вечери исијао. Стекли смо утисак да би живот био много јаснија појава када би неко серијски производио флашираног Кадијевића – тако да сваки пут кад западнеш у недоумицу протрљаш флашу Аладиновим стилом, створи ти се човек и појасни ти. „Тешко је искрено припадати овој... врсти популације која себе данас назива народом. Увек сам сматрао себе једним скромним грађанином света”, каже, између осталог, мудрост седе косе. А каже и ово: „Човек не може за себе рећи да је уметник. Ви можете описати себе као некога ко је одушевљен уметношћу, заљубљен у њу и испуњен када њоме покушава да се бави. А да ли сте уметник... знате, ипак има ствари које о вама други треба да кажу.” И ово: „Никад ми неће бити надокнађено оно што сам дао да бих стварао. Али, постоји други начин да то ипак дође на своје у салду. Видите, човек је биће бачено у овај свет, он га осећа туђим... и једини начин да то превазиђе јесте индивидуални подвиг.” Да, баш тако: спас човека, не човечанства. Борба појединца, не борба за масу. Достојанствени старци какав је Кадијевић показују нам да и у новијој историји има људи којима цела нација треба да се поноси, само кад би прво била тако љубазна да за њих уопште – дозна. Анкетирајте познанике па ћете лако установити да готово нико не зна културно-уметничка достигнућа једног Кадијевића, али сви знају како се на истом плану истакла фирма „Брунцлик–Кемиш“, приватна радионица за вивисекцију смисла и разиграно измокравање по култури. А у погледу филмског програма, ТВ терор мора да се настави све док свако не буде знао Шурду напамет. Или то тако само сматра јавни сервис. Но, послушајмо паметног, уздигнимо се изнад муља и не дајмо да нас ђубре зађубри.

Тешко је, међутим, докучити шта је то „индивидуални подвиг“ овде и сад – има дана кад ми се чини да нам једино преостаје индивидуални подвиг. Да попут Саве из Кикинде подвикујемо на полудели свет – који нас сматра лудим. Сведоци смо надреалног доба, најновије ере – ере Ојданића. Где год се окренеш – а оно неки Ојданић. Неко петнаестогодишње дете урезало је на руку иницијале господичне Карлеуше и окачило то на „Фејсбук”. Захваљује јој што постоји и каже да је то музика коју би сви требало да слушају – типа, оно са прављењем сина под светлима казина. Лепа жена хуманитарно помаже сама себи, а на сваком ћошку чујеш мишљење да су јој наместили – ваљда човек мора да буде ружан да би био зао. Имбецили секу псету шапе, народ сумња на луде или дрогиране. Нико да спомене бахату децу богаташа, зашто не они? Ја сигурно нисам, верујте, прилично сам добар са псима – немају за шта да ме уједу. Двоје власника веома ниске интелигенције узму па се поубијају, а јавност од тога прави Ромеа и Јулију уместо да каже деци: „Видите, ово су будале.” Политичар маше уверењем да није дошао на посао пијан. Правосуђе ради само кад на један од тасова које држи статуа правде додаш неки дукат. Сека тражи десну руку, и то је ваљда умесно; да то ради неки мушкарац, можда се оној која добије звање не би свидела главна задужења његове деснице. Праве се песме чији су текстови деведесет одсто ономатопеја а десет „манијак-павијан-мравињак“; мој друг Сима вели: „Како другачије, па то је језик првобитне људске заједнице – дакле, њихове циљне групе.” Кад је човек крупан, каже се „као од брега одваљен“, а кад је глупост крупна, каже се „као од Бреге одваљена”. Ал’ баш нас брига за све то, идемо на Светско првенство. Хм. Тин Ујевић је својевремено написао „Лелек себра“. Можда ће све ово што данас пишемо неко да прикупи и објави под насловом „Лелек Серба”.

Лелек, тебра.