Kada je jedna naša novinarka pitala čuvenu spisateljicu Tresi Ševalije, autorku svetskog hita ,,Devojka sa bisernom minđušom”, šta misli o feminizmu, naravno,očekujući da i ona po njemu pljune (kao što to rade naše vajne spisateljice), ona je rekla: Sve inteligentne žene su feministkinje (pardon, bez ,,t”, jer ova imenica nije nastala od muške imenice ,,feminist”).

I ja sam u to ubeđena. Ali nažalost mnoge žene se ustručavaju da tako misle, iz predrasuda, iz straha od etiketiranja, iz straha od odbacivanja onih koji imaju moć. Postoje i one kooperativne, one koje znaju da samo preko muškaraca mogu doći do uspeha. Muškarci na njih i računaju. Pomoću njih vladaju. One su tu da pripomognu, da se nađu pri ruci, da uvećaju mušku moć. Takve se biraju za pomoćnice, potpredsednice, zamenice, sekretar(k)e, pi-arovke i sl. To je najvidljivije u politici.

Ni na jednoj stranačkoj listi za izbore na čelu nema žene, političarke, nijedna nije nosilac liste (i Maja Gojković je stala pod Dinkićev kišobran). Nisu prve, ali jesu tu negde, kao podupiračice (lidera, stranke, zakona po kome jedna trećina na listi moraju biti žene). U ime višeg cilja, države, partije, naroda… U ime lojalnosti, uspomena, sentimenta, bivaju upotrebljene. Kao ukras. Godinama neke od njih na to pristaju. A onda bivaju zamenjene i vraćaju se tamo gde su bile.

Ali još nešto mi se čini simptomatično: dok su se nekada žene političarke isticale u skromnosti, nosile sive kostime i ravne cipele, današnje vreme im diktira da se popnu na štikle od 12 centimetara. Baš kao pevaljke i voditeljke, i mlade cure na ulici koje ih imitiraju, tako ćete sada primetiti da visoke potpetice nose i državne službenice, ministarke, sekretarice, pi-arovke, biznis-žene… i sve one vidljive i nevidljive, koje se muvaju oko moćnih muškaraca. Nošenje štikli od 12 centimetarapostalo je sinonim ne samo poželjne, već i uspešne žene. Holovima skupština, ministarstava, banaka, korporacija… odzvanjaju potpetice. Ne, nisu ih osvojile. Samo žele da se čuju. Da su vidljivije. U visokim potpeticama ima nešto više od modnog trenda, i pukog skretanja pažnje, osećaja nevidljivosti i nedovoljnosti . Štikle su tu najčešće da nešto nadoknade,samopouzdanje ili znanje. I da skrenu pažnju.

Da sve to nije slučajno, pogledajmo istoriju. Revolucionarnih šezdesetih i sedamdesetih, u vreme hipi-pokreta, protesta protiv ratova, studentskih demonstracija i feminističkih pokreta, u vreme osvajanja sloboda,žene su masovno nosile ravne cipele. Osamdesete godine su već reakcionarne i cipele sa visokom štiklom postaju hit. To masovno nošenje visokih potpetica mogli smo videti kod nas devedesetih u turbo-folk eri. Doduše, taj se trend nastavlja, jer nam društvo regresira. Patrijarhalnost je pervetirana i ogleda se u detaljima. Žene svoj položaj žele da promene, da nadoknade propušteno ili ono što im je oduzeto. Neke to rade fizički, penjući se na štikle.

Ženama od integriteta to nije potrebno. Ali zato njih nema u politici, nema ih tamo gde je moć. Najpolitičnije žene su van politike. Njih naravno nema na stranačkim listama, isuviše su nezavisne. Na primer: Latinka Perović, Zagorka Golubović, Vesna Pešić, Srbijanka Turajlić, Dubravka Stojanović, Branka Prpa … kao što se ni na jednoj nije nalazila Verica Barać, koju sada posthumno kuju u zvezde, a gledali su da joj slome vrat.Nijedna od ovde pomenutih,kladim se,nije obula cipele sa štiklama većim od šest centimetara (što se po standardima smatra srednjom štiklom), a kladim se da su svakodnevno u ravnim cipelama.

Žene čine više od polovine svetskog stanovništva, pa,ipak,one nemaju polovinu političke, ekonomske, društvene ili bilo koje moći. One na izborima traže barem trećinu, a ne dobijaju ni toliko, jer im je muški političari posle izbora oduzimaju, dakako uz njihovu saglasnost. Zato žene i dalje ostaju najveća marginalna grupa na planeti. Valjda u ime onih 12 centimetara.

Izjavi Tresi Ševalije, da su sve inteligentne žene feministkinje, dodajem svoje zapažanje: prave intelektualke nose ravne cipele.