Već se vidi da 2010. neće biti laka za Srbe. Uz ekonomsku krizu, čiji kraj se najavljuje već više puta, ali nikako da stigne, postoji niz drugih problema koji mogu vrlo lako da preokrenu osećaj uspeha i radosti s kojom je ispraćena 2009. godina. Od Republike Srpske pa do Kosova i Metohije, najavljuju se burna vremena i novi izazovi za Srbiju, Republiku Srpsku i njihove građane.

Boravak predsednika Tadića u manastiru Visoki Dečani u vreme Božića ukazuje da će pitanje Kosova i dalje biti ne samo prisutno nego će biti i teže. Poruka mira koju je predsednik Tadić poslao, ne samo Srbima nego i Albancima i drugim narodima, dočekana je blokadom manastira i novim agresivnim izjavama albanskih političara sa Kosova i predstavnika međunarodne zajednice. Poseta predsednika Tadića prošla je u duhu skromnosti i dostojanstva, koju traži proslava rođenja Isusa Hrista. Nažalost, ovo su albanski političari i neki u međunarodnoj zajednici tumačili kao dokaz slabe pozicije Srbije u vezi sa Kosovom i kao afirmaciju svojih stavova.

Komandant južnog krila NATO-a američki admiral Mark Ficdžerald izjavio je da su paralelne strukture u severnom delu Kosova ,,neprihvatljive” i da to predstavlja kršenje Rezolucije 1244. Ovo je saopštio bez i malo humora čovek koji je uveren da on, kao i svaki predstavnik američke vlade, najbolje može da tumači ne samo Rezoluciju 1244 nego i međunarodno pravo. Ova izjava u kontekstu sličnih izjava albanskih političkih lidera sa Kosova najavljuje novu fazu izgradnje nezavisne kosovske države, a to je asimilacija severnog dela ove provincije. Neće se čekati odluka Međunarodnog suda pravde, jer to uopšte ništa ne znači za one koji žele da iskoriste dobru volju Beograda da bi konačno rešili problem ,,paralelnih struktura” na Kosovu i na ovaj način konsolidovali nezavisnost ,,za sva vremena”.

Isto tako, ocene Valentina Incka, visokog predstavnika u BiH, da održavanje referenduma znači kršenje Dejtonskog sporazuma, izrečene su sasvim ozbiljno i bez i malo šale. U suštini ova najava vodi u jedan konačan obračun između visokog predstavnika Amerike i jednog dela EU, s jedne strane, i RS, sa druge strane. Lakoća s kojom Incko preti da sprovođenje referenduma može ponovo da pokrene pitanje opstanka RS dovoljna je da bi se shvatilo zašto vlasti u RS, i građani, moraju da idu do kraja i da dobiju ovu bitku. Činjenica da se može tako lako postaviti pitanje opstanka RS pokazuje namere ne samo Incka nego i onih koji ga podržavaju. Ne treba verovati njihovim namerama, a još manje se uzdati u njihovu milost.

Kroz istoriju često se dešavalo da se autokrate izjednačavaju i sa nacijom i sa državom. Tako da svaka njihova odluka mora da se prihvata sa entuzijazmom i s radošću. Ko god to ne čini mora biti krvni neprijatelj. Svaki napad na ovakve vladare napad je na državu i naciju i zbog toga sve je dopušteno u borbi protiv ovakvih neprijatelja. U kontekstu američke i evropske politike prema Srbima nešto slično se dešava, gde su admiral Ficdžerald i visoki predstavnik Incko samo simboli jedne autokratske bahatosti. Incko se, naime, poistovećuje sa Dejtonskim sporazumom i istovremeno sa državom Bosnom i Hercegovinom i zbog toga ne može niko da mu se suprotstavi bez rušenja Dejtonskog sporazuma i BiH. Isto tako, severno Kosovo predstavlja nepoštovanje autoriteta, ne samo institucija ,,nezavisnog Kosova” nego i onih koji su glavni arhitekti i sponzori ovog projekta. U ovakvoj situaciji, nažalost, izlazak se nalazi ili u potpunoj pokornosti ili u novim konfrontacijama. Godina 2010. pokazaće koji će od ovih izlaza naći Srbi.