Одлучио је да више не гледа ТВ програм. Даљински управљач, који је на његове нерве и мозак све више деловао као окидач беса, закључао је у орман. Али, пошто је пре тога две-три деценије, од детињства, био ТВ зависник, одвикавање од тог болесног стања представљало је дуготрајан процес.

Током тог одвикавања дешавало се да је, у било које доба дана или ноћи, просто морао да одгледа бар пет-шест минута програма.

Био је свестан свог проблема и да би направио какав-такав корак ка излечењу, поништио је меморију са каналима и наштеловао нови избор од само пет станица. Ниједна од тих пет није имала у репертоару вести, нити, далеко било, политичке емисије, нити, да се померим с места, баналне и вулгарне ТВ серијале и музичке емисије, нити, пу, пу, ријалити шоу програме, нити, да се повучем за уво, такозване округле столове власти и опозиције... па чак ни спортске преносе – посебно фудбалских утакмица. Нових пет канала било је састављено од путописних репортажа, емисија о свету животиња (мада су му се и оне каткад чиниле сурове и крволочне) или оних који су говорили о настанку васионе, необичним открићима и новостима из области науке и технике.

Једног од тих кризних дана испуњених тренуцима слабости, отворио је шкрипава врата дрвеног ормана, извадио из њега даљински и дрхтећи укључио телевизор. Угледао је невероватан призор: на екрану је видео човека који је управо скакао са висине од десет метара у гумени базен са само тридесет центиметара воде! Након успешно изведеног подухвата тај храбри скакач (или можда пре луди!) на питање зашто је то учинио одговорио је врло кратко и јасно: „Због једног новог искуства!”

Следеће ноћи, у тренутку нове апстиненцијалне кризе, дуго се превртао по кревету покушавајућу да не попусти и не укључи ТВ.

Ипак, поклекао је. Било је три сата после поноћи, а на оном истом каналу, где је упознао лудог човека који скаче са висине троспратнице у базенчић са нешто воде, сада је угледао новог сличног „јунака”. Радило се о човеку који је одлучио да на арктичком кругу, на минус седамнаест, скоро го голцат (имао је само шортс) истрчи маратон од 42 километра! Поред луде главе, оно што је спајало „јунака тркача” са „јунаком скакачем”, био је исти одговор на питање зашто се одлучио на тај подухват. Дакле, зашто? Одговор је био: „Због једног новог искуства!”

Треће ноћи чекало га је још невероватније „стицање новог искуства”. Неки Финац ушао је у сауну и издржао седам паклених минута на температури од 140 степени Целзијуса! (А вода кључа на 100!)

Све у свему, сва тројица су преживела и сваки је на свој начин стекао је „једно ново искуство”. Угрозили су само себе. Научници који су присуствовали тим експериментима немоћно су рекли да наука нема објашњења, да је то пораз здравог разума и здраве логике.

Горко се осмехнуо.

Сетио се примера из своје земље, своје околине. Наши „јунаци” нису скакали у плитки базенчић са висине од десет метара, нису пробали да не прокључају и изгоре у сауни на плус 140... Они су чинили невероватне ствари, али... ни најмање нису угрожавали себе. Међутим, због њихових „подвига” стотине хиљада људи осећало је (и још увек осећа!) тешке, понекад и трагичне последице.

Приватизација „на наш начин” је, на пример, једно ново искуство. И тако, прода се фабрика – једна, друга, трећа... педесет пета, без посла остану читави градови. Шта људи једу? Како се греју? Како школују децу? Ко је крив за њихов ужас? Нема кривца. Има само објашњење да се прошло и пролази кроз једно ново искуство.

Формирају се експертски тимови, шансу да воде државне послове и постану премијери, министри, директори великих предузећа, јавних установа... добијају људи недовољно квалификовани и неопремљени потребним дипломама (чак појединци и без икаквог радног искуства). Како? Зашто? Није ваљда само због припадности некој групи, партији, удружењу? Да ли је и то због „једног новог искуства”?

У крајњем очајању велики песник Владислав Петковић Дис давно је написао: „Нема смисла реметити бесмисленост у свом току”.

Да ли смо дотле стигли?

У сваком случају, остаје нам неумитно питање: шта је наше следеће ново искуство?