Za sirotinju raju ropstvo pod Turcima bilo je mnogo jeftinije od slobode pod ekspertima. Za 15 meseci, njihovom pameću, iz zemlje je izneto dve milijarde evra, koje sada, mudrom politikom naše vlade – uzimamo kao kredit od MMF-a. Mi smo sad u krizi, a potomci će nam biti u haosu. Iako je od 2001. u Srbiju ušlo 62 milijarde dolara neto. Samo ih niko nije video. I niko zbog toga nije u zatvoru. Za sada.

I od početka krize ništa se nije desilo. Sem neverovatnih izjava vladinih prekobrojnih članova. Pri tom, nijednom nisu imali dve iste izjave nego su čak i sami sebe demantovali. Mlađan Dinkić je 8. oktobra 2008. rekao da ne očekuje prenošenje međunarodne ekonomske krize u Srbiju. A 16. marta 2009. je rekao da će tekuća godina za Srbiju biti godina preživljavanja, ali bez katastrofične situacije.

Oni koji su napravili manjak u budžetu neće ga nadoknaditi. To je isto kao kad bi od transvestita očekivali da porodi ceo fudbalski tim.

Dok njihovi partijski čauši u javnim preduzećima dele astronomske plate, vlada im šalje apel da štednju shvate ozbiljno. Tako se vlada svela na Kolo srpskih sestara,uz izvinjenje i kolu i sestrama, jer sestre su neuporedivo operativnije.

Srbija je sedma zemlja u svetu po pesimizmu svojih građana. Što je iznenađujuće velika količina optimizma, s obzirom na to da znamo ko sve sedi u vladi. Sem Rasima Ljajića, niko ne uviđa zapaljivost situacije. Neće ih spasiti ni činjenica da je i opozicija od zla oca i od gore majke.

Moderni tranzicioni robovi neće dugo trpeti činjenicu da Srbija ima najveće kamate na kratkoročne pozajmice u Evropi (57 odsto). To je bestijalno zelenašenje, ali je još gori cinizam da guverner kaže da enormne kamate imaju edukativnu funkciju. A kakva je onda funkcija njegove plate od 412.000 dinara? Njegova plata je tri puta veća od plate predsednika Srbije, koji godišnje dobije 85 puta manje od onoga što iz budžeta daju nepostojećem kralju još uvek postojeće republike. Ali to već nije problem nepostojećeg kralja nego postojećegpredsednika. Oni, kojima će pleniti stvari zbog dugova Infostanu, plaćaju vodu, struju, telefone, Internet, reprezentaciju i šišanje trave običnom građaninu koji se lažno predstavlja.

Dok je poslanicima ključni problem ko će gde da sedi u skupštini, u redovima ispred SOS prodavnica stoje unesrećeni. U skupštinskom restoranu poslanici na hranu ne plaćaju ni maržu, ni PDV. U SOS prodavnicama, marže su smanjene, a PDV je isti kao i u drugim trgovinama. Poslanici, čija je dnevnica veća od nečije mesečne svote za hranu – jedu bez PDV-a.

Ne pada im na pamet da smanje PDV za najpotrebnije proizvode. Nadležni ministar kaže da je teško utvrditi na koje proizvode je potrebno sniziti poreze, a ni država za to nema novca. A ko je utvrdio, i sa kojom lakoćom, da PDV-a na krkanluk poslanika može da nema?

Zato poslanicima treba iščupati fotelje. Pa neka stoje. Kao socijalni slučajevi u redu. Onda bi za poslanike birali najizdržljivije. One koji moraju najduže da stoje. A to su – gladni. Oni bi razumeli situaciju.

Srbija ima i leve i desne, i naše i njihove, i demokratske i socijalističke, i narodne i napredne, i radikalne i liberalne, pa čak i poslanike„u plusu”. Sve ima – samo nema: odgovornih – ni na vidiku.

Prethodni premijer je bio neobavešten, sadašnji je neodlučan i zato je sledeći – neophodan. Što pre! Da tek renovirana skupština ponovo ne bude u plamenu. Jer, vatra sreću ne donosi.