За сиротињу рају ропство под Турцима било је много јефтиније од слободе под експертима. За 15 месеци, њиховом памећу, из земље је изнето две милијарде евра, које сада, мудром политиком наше владе – узимамо као кредит од ММФ-а. Ми смо сад у кризи, а потомци ће нам бити у хаосу. Иако је од 2001. у Србију ушло 62 милијарде долара нето. Само их нико није видео. И нико због тога није у затвору. За сада.

И од почетка кризе ништа се није десило. Сем невероватних изјава владиних прекобројних чланова. При том, ниједном нису имали две исте изјаве него су чак и сами себе демантовали. Млађан Динкић је 8. октобра 2008. рекао да не очекује преношење међународне економске кризе у Србију. А 16. марта 2009. је рекао да ће текућа година за Србију бити година преживљавања, али без катастрофичне ситуације.

Они који су направили мањак у буџету неће га надокнадити. То је исто као кад би од трансвестита очекивали да породи цео фудбалски тим.

Док њихови партијски чауши у јавним предузећима деле астрономске плате, влада им шаље апел да штедњу схвате озбиљно. Тако се влада свела на Коло српских сестара,уз извињење и колу и сестрама, јер сестре су неупоредиво оперативније.

Србија је седма земља у свету по песимизму својих грађана. Што је изненађујуће велика количина оптимизма, с обзиром на то да знамо ко све седи у влади. Сем Расима Љајића, нико не увиђа запаљивост ситуације. Неће их спасити ни чињеница да је и опозиција од зла оца и од горе мајке.

Модерни транзициони робови неће дуго трпети чињеницу да Србија има највеће камате на краткорочне позајмице у Европи (57 одсто). То је бестијално зеленашење, али је још гори цинизам да гувернер каже да енормне камате имају едукативну функцију. А каква је онда функција његове плате од 412.000 динара? Његова плата је три пута већа од плате председника Србије, који годишње добије 85 пута мање од онога што из буџета дају непостојећем краљу још увек постојеће републике. Али то већ није проблем непостојећег краља него постојећегпредседника. Они, којима ће пленити ствари због дугова Инфостану, плаћају воду, струју, телефоне, Интернет, репрезентацију и шишање траве обичном грађанину који се лажно представља.

Док је посланицима кључни проблем ко ће где да седи у скупштини, у редовима испред СОС продавница стоје унесрећени. У скупштинском ресторану посланици на храну не плаћају ни маржу, ни ПДВ. У СОС продавницама, марже су смањене, а ПДВ је исти као и у другим трговинама. Посланици, чија је дневница већа од нечије месечне своте за храну – једу без ПДВ-а.

Не пада им на памет да смање ПДВ за најпотребније производе. Надлежни министар каже да је тешко утврдити на које производе је потребно снизити порезе, а ни држава за то нема новца. А ко је утврдио, и са којом лакоћом, да ПДВ-а на крканлук посланика може да нема?

Зато посланицима треба ишчупати фотеље. Па нека стоје. Као социјални случајеви у реду. Онда би за посланике бирали најиздржљивије. Оне који морају најдуже да стоје. А то су – гладни. Они би разумели ситуацију.

Србија има и леве и десне, и наше и њихове, и демократске и социјалистичке, и народне и напредне, и радикалне и либералне, па чак и посланике„у плусу”. Све има – само нема: одговорних – ни на видику.

Претходни премијер је био необавештен, садашњи је неодлучан и зато је следећи – неопходан. Што пре! Да тек реновирана скупштина поново не буде у пламену. Јер, ватра срећу не доноси.