Јeзива „лична позајмица”

Димензије капитала су неслућене и незамисливе.

Када један грађанин разговара о новцу и позајмицама, он се креће у финансијском домету до сто евра.

Када нехотице прислушкујем у кафани за суседним столом, грађевинске мешетаре, чујем их како говоре о сумама од око хиљаду евра.

То су богаташи које знам и могу да видим.

Али остали богаташи, све до тајкуна, живенекако иза замућених стаклених зидова, у једном свом животном простору који као да је ван нашег друштва, на екстратериторијалном терену. Ми сви мислимо да су они наши и да ће по замисли војводе од Единбурга, увећање њиховог богатства увећати и наше народно богатство. Тако би и било кад би овај наш капитализам гарантовано био домаћи. Међутим, капитал има невероватну покретљивост: као сенка и дух пролази кроз зидове, кроз бедеметврђава и преко граница исцртаних оштрим длетом по територији света у коме живимо ми некапитални грађани. Он је интернационалан, више него спорт и религије!

Скоро деценију се вукла једна афера по нашим судовима, а један од њених актера, високи поверљиви владин чиновник са многих тајних задатака, проглашен је за невиног. А онда се сазнало у јавности, радом новинара детектива, да новоослобођени од кривице, светац, има негде у Тихом океану „офшор” компанију.

Смешно до бола: он је био чувар националних тајни и послова. Његова је душа увећана до облака. Он се пружа од Пацифика до обала Дунава. То су те невероватне димензије капитала које премашају моћ схватања једног грађанина.

У читавом јавном претресању ослобођених и за невине проглашених корупционаша највише ме је запањила једна реченица бившег политичара, а садашњег богаташа: „Тих 355.000 долара су моја лична позајмица колеги и сараднику!”

Да није мачку мало говеђа глава!?

Ја кад се сећам личних позајмица мислим на не тако давну посету човека кога дуго нисам видео – тражио ми је личну позајмицу. Дао сам му за хитне тешкоће 4.000 динара. Поредим се са патриотским радником на тајним владиним задацима, власником „офшор” компаније (енглеског назива) и питам се као Младен Делић: „Ама људи! Да ли је то могуче?!

Ако новине не лажу, ето, могуће је.

Схватам да је контрола кретања капитала немогућ подухват. Јер која то инспекција и сила може да завири у џеп једног самосталног човека. Ко може да наслути да се у том џепу крије 355.000 долара! И то не као регистровани капитал. Него као „сића”.

У кафани „Амбијент” пријатељу Николи испричам овај суманути парадокс. Он ми каже забринуто: „Ћути о томе. Они су опасни!”

Замислим се. Како ли је тек прошао сиромашни емигрант Карл Маркс који је до смрти истраживао тајне токове кретања и укрупњавања капитала. Једне зиме је из свог бедног стана дошао у залагаоницу у Сохо и заложио свој зимски капут... Из канџи сиромаштва избавио га је тек његов пријатељ Енгелс, богати наследник текстилних фабрика у Енглеској.

Поучен овим искуством разматрам своју гарнитуру зимских капута. Ту је једна сукнена изношена јакна, коју ми је покојна мама купила од пензије у својој 89. години. Ту су и две кинеске блузе. Једну ми је купила ћерка Дијана, другу жена Рада. Кад сам стигао у Нови Сад и сео у сада укинуту антикварницу (Н. Сад мрзи књигу), један ми се нагне над груди и каже за кинеску блузу број два: „Вадиш зимску одећу из нафталина!” Ја се шокирам па кажем: „Не! Ганц је нова. Данас сам је први пут обукао.”

Кад сам то испричао једном мађионичару у црној штофаној пелерини, мислио сам да ће се згрозити, а он ми само рекне: „Кинеска блуза?! Ја то никад не бих обукао!”

Да закључим: волео бих да сам себи дарујем „личну позајмицу” бар од цене једног доброг иберцигера.

Али нећу, јер не знам где да нађем овце за шишање.

Можда у Страдији, земљи иза велике реке!