Кад лузери марширају

Још од Караџићевог хапшења, током друге половине јула и прве половине августа, Улицом краља Милана, у којој радим, свакодневно би продефиловала омања скупина демонстраната. Тако сам већ стекао навику да сваког поподнева застанем с послом и пажљиво ослушнем. Најпре ништа, само шум тишине, након чега би бука изненада отпочела. Најпре удаљена и тиха, а потом све снажнија. Слогане нисам разумео, говорнике још мање, али зато је музика била довољно гласна: ни литургије ни ратничке корачнице, ни турбо-фолк ни денс, већ избор хиперенергетског српског десничарског и православног рокенрола: „Рибља чорба”, „357”, „Партибрејкерси”... Из дана у дан, демонстранти су се кретали стандардном трасом: окупљање на Тргу Републике а потом Коларчевом, Теразијама, улицама Краља Милана и Кнеза Милоша до Министарства унутрашњих послова да тамо одзвижде сложно, па назад до Трга Републике где су се мирно разилазили. А онда сутра – све испочетка. И тако, ваљда, довека. Живела Србија. Живела. Живео Радован Караџић. Живео. Доле издајници. Доле. До сутра. До сутра.

Дође човеку, након свега, и некако жао свих тих наших вајних „патриота”. Нашли су се у положају талаца сопствене политике и сопственог погледа на свет. И сад се врте и врте и врте и врте у том свом безизлазном кругу попут Била Мареја у „Дану Мрмота”, или оних шаљивих песмица које се увек некако врате на свој почетак.

Па ипак, како је лето одмицало ја сам све мање мислио на њих. Имао сам, напросто, превише посла. У другој половини августа отпутовао сам на Вис, а кад сам се, две недеље касније, вратио, над загађеним градом ромињала је тешка, мрачна киша. Београд је тог дана заиста био суморан до граница неподношљивости.

Сутрадан сам већ поново био на послу, преплануо, занесен и меланхоличан, какав човек обично буде кад се врати с мора. Киша је и даље немилице тукла по прозорима, а онда ме је, нешто после 17 сати, пресекао и готово обрадовао добро познат звук. Улицом краља Милана су, пркосећи невремену, дефиловале демонстрације у знак подршке Радовану Караџићу. Био је то дефинитиван знак да сам ипак стигао кући.

Дан касније, спустио сам се до улице баш у тренутку кад је њоме пролазила колона демонстраната. Хтео сам да их погледам мало боље, из близине. Ко су ти људи, заиста?

Иза камиона с разгласом, свечаним кораком тронуто је ступала група грађана носећи транспарент на ком је писало: ПРЕЗИР ДИКТАТУРИ! Нисам могао да проценим ко су ти људи и кога представљају, али улога на смрт увређених праведника добро им је, чини се, ишла од руке. Ипак, раскринкавала их је та њихова нејасна порука. На коју то диктатуру они тачно мисле?

За њима је корачало можда десетак до петнаест момака из србске патриотске организације Образ. Фантастично млади, голобради, згодни, набилдовани, препланули (не чуди обострана фасцинација која влада између гејева и њих) и прилично добро обучени, понајвише су ме подсетили на casuals с енглеских фудбалских трибина. Неки су носили мајице с ликом Радована Караџића и натписом: СРБ-ИН. То је она њихова стара фора и баш је „до јаја”, само, видели смо је већ толико пута раније. И све нам је јасно. СРБ-ИН. СРБ-ИН. Укапирали смо, ха ха, а сад доста више с тим.

Биле су то очито демонстрације са главом, а без тела. Јер, иза чланова Образа, више није било – никог. Само она шаролика гомила, анархични реп сваких демонстрација. Неопредељени, Неодлучни, Случајни пролазници. Свако је у том нереду некако непријатно штрчао, свако је вукао на своју страну, двоје су чак развили кубанску заставу и корачали с тим барјаком поносно, као на каквој паради. Шта ли су тек они желели да нам поруче?

Пролазници су, видно незаинтересовани, шетали ногу пред ногу и разгледали излоге, полицајци су зевали и наслањали се на зидове, улични пси спавали су по парковима. Чинило се да демонстрације не интересују никог осим мене и групе страних туриста који су се на брзину намештали да би сви успели да се фотографишу тако да се види поворка како пролази иза њих.

И, онда је све било готово. Практично брже него што је и почело. Демонстранти су скренули у Кнеза Милоша и наставили даље својим путем, а ја сам такође наставио даље – својим путем. Ипак, магична прашина још неко време развејавала се Улицом Краља Милана. Или се то мени само причињавало? Јер, ја сам сав бридео од изненадног осећаја задовољства. Било ми је јасно да читава ова трагикомична представа којој сам управо присуствовао није био тек марш дезоријентисане српске ултрадеснице у знак подршке Караџићу, већ уједно и почетак њеног дугог марша до оног места у друштву које јој једино и припада.

Зато, кад их следећи пут будете видели у граду, не одвраћајте поглед. Излози ће, на крају крајева, бити ту и кад они прођу. Посветите им тренутак свог времена, махните им и насмешите се. Фотографишите их за успомену. Будите свесни да присуствујете историјском тренутку.

То српска ултрадесница, пред вашим очима, одлази – право на маргину.