Ко се, мислећи, не би загрцнуо

Државу једино репрезентују спорт (јер ако победиш цео свет гледа у заставу и слуша химну), култура и наука. Нисам историчар и зато не могу са сигурношћу да тврдим да су у време стваралаштва Бернарда Шоа, Џемса Џојса, Вагнера, Моцарта или Хајнеа били толико важни људи у влади уколико ико, дан-данас, зна да су постојали. Односно да ли ико зна њихову надувену важност покривену велом заборава и анонимности у односу на ствараоце бесмртне уметности. Исто тако, влада државе Србије, која маргинализује предлог еминентног жирија за доделу националних пензија корифејима сопствене репрезентативне културе, пристаје на сопствено необразовање, не хајући да значајни писци, сликари, архитекте, спортисти и музичари нису ти који дугују држави или банкама 40 милијарди динара. То је дуг тајкуна Србији, који не хају да буду репрезенти Србије него, како су већ необразовани и већина полуписмени, поседују пљачкашки рефлекс у односу на сопствени народ. Такви какви су, не поседују, а како би пореклом и поседовали, осећај префињености кнеза Павла или дивљење према колекцији Павла Бељанског. Да ли су се икада дивили сликарству Паје Јовановића, Петра Лубарде, Коњовића или Шумановића и да ли им је допрло до њихове сужене перцепције да су монетарни мрави. У грамзивости, њихов пример није породица Владе Илића која је стицала богатство два века. Нити су то Коларац, Теокаревићи, Крсмановићи, па и Христићи, Коста, Стеван и Јован, који би, сигуран сам као потомак, оставили Србији богатство да им нису комунисти одузели све. Не желим ни Мишковићу, ни Дракулићу ни Пецонију да им нека варијанта новокомунизма закуца на врата.

Богати ,,пинковац” васпитава нашу младеж у намери да им никада не падне на памет да постану наследници Иве Андрића, Данила Киша, Милорада Павића, Љубомира Симовића, Видосава Стевановића или Миодрага Павловића. Али вратимо се на почетак. Признати уметници су ,,У ишчекивању националне пензије” (наслов из ,,Политике”, читај цркавице у односу на претходно). Мој седи парњак, не мислећи на свог суграђанина Зорана Радмиловића, немушто у стилу бајковитости Волта Дизнија, или ко се хвали сам се квари, само што нам у стилу Милошевића не објави брзе пруге. А пруге блокиране. Мада то није важно јербо Никарагва неће признати Косово. Објашњење зашто је смањен број уметника за доделу националне пензије је због економске кризе у свету. Ко се, мислећи, не би загрцнуо. Ало, мој дивни пријатељ, велики песник Драгомир Брајковић, предложен за националну пензију, у међувремену је преминуо. Пужеви голаћи рачунају на још уштеда од 50.000 динара. Мало ли је у односу на 40 милијарди динара? Динар по динар погача, говорили су наши мудри преци живећи у време када смо били права држава.