Копеподи

Седео је на бетонском зидићу испред фабрике и посматрао уморна лица својих колега радника. Био је то седми дан штрајка. У глави му је одзвањало малопређашње обраћање помоћника помоћниковог помоћника надлежног министра, који им је саопштио да неће наседати ни на каква страначка подметања, провокације и међусобне тајкунско-картелске размирице које распирују радничко незадовољство и ремете стабилност и усвојене развојне планове и програме.

Небом су се ваљали тамни, дебели кумулуси који су наговештавали кишу. Устао је ослонивши се шакама на укочена колена и подигао новине на којима је седео. У трену, поглед му се приковао за наслов при дну странице који је гласио: „Гепард више није најбржа животиња?” Иако никада у свом животу није имао блиски сусрет са гепардом, нити су живели на истом простору, нити га је његов начин живота занимао, ипак га је заинтригирала чињеница да је некада био „нај” у нечему а да је то сада неко други. Ко је тај који је претекао гепарда, запитао jе, сео назад на хладни бетонски зид и почео да чита текст.

Писало је како је до скоро било опште прихваћено мишљење да је гепард најбржа животиња на свету, али да су научници са техничког универзитета у Данској открили невероватну ствар. Одређена врста љускара звана копеподи – не дужа од два милиметра, која живи и у морској и у слаткој води – кретала се запрепашћујућом брзином. На видео-снимцима јасно се могло измерити да су ова сићушна бића била у стању да за само једну секунду пређу раздаљину која одговара више стотина пута умноженој дужини њиховог тела. Дакле, копеподи се на први поглед нису кретали изненађујуће брзо, јер је њихова брзина износила само од тридо шесткилометара на час, али у поређењу са људским сразмерама то је изгледало овако: човек висок 1,70 метара при истоветном скоку достигао би брзину преко 6.100 километара на час!

Застао је и подигао поглед са новина. Испред њега су се тискали радници. Иако су били већ видно исцрпљени од седмодневног стајања на ветру и киши, празних стомака, чија су црева звиждала попут пиштаљки, успевали су да се свом снагом одупру притисцима бројног обезбеђења фабрике које је покушавало да их одгурне од улазне капије.

Копеподи?,прошапутао је једва чујно. Вест коју је управо прочитао успела је да му измами на усне задовољансмешак. Храбрила га је чињеница да је некоме ко је тако мален и на кога нико до тада није рачунао, признато, најзад, колико вреди. Почео је да замишља натписе на насловним странама новина, називе будућих филмова и музичких нумера које би се бавиле овим случајем. Одмах му је пало на памет неколико могућих парафраза чувених остварења и наслова: „Сан и јава храбрих копепода”, „Тако су се калили копеподи”, „Нико као копеподи!”, „Копеподи јуче, данас, сутра...”, „Прохујало са копеподима”, „Копеподи узвраћају ударац!”... Затим му се тај смешак поново искривио у пређашњу гримасу.

Да ли тиме што им је признато првенство копеподи остварују бољи живот или им је само додељена својеврсна титула? – помислио је. – Да ли зато брже могу да се склоне од невоље или да брже стигну до циља? Да ли ће се појавити неко ко ће негирати копеподима признати статус? Да ли би им у новонасталој ситуацији, да су на пример копеподи људи, био повезан стаж, исплаћене заостале зараде, доприноси, социјално и пензијско осигурање, сви порези и доприноси из периода пре приватизације предузећа у коме раде, повећане зараде и износи за топли оброк? Да ли би били отпуштани, проглашени за технолошки вишак? Да ли би им се старосна граница за одлазак у пензију померила за још неколико година више?...

Чинило му се да је на сва постављена питања већ слутио одговор.

Међутим, појавило се и још једно, за њега веома важно питање: да ли су копеподи одувек знали да су најбржи или су тога постали свесни тек након открића? У оба случаја, њихова предност значила је спас за копеподе.

– Мићо, отворили су капију, улазимо!,неко је узвикнуо и повукао га напред. Новине са насловом „Гепард више није најбржа животиња?”, остале су на бетонском зидићу.