Stari su verovali da komedija iskazuje pogled bogova na svet i kosmos dok je tragedija ljudski doživljaj istog. Često se pitam kakva se to kosmička lakrdija krije u nadevanju imena kojima roditelji daruju potomke.

Mršavko Napoleon iz Žarkova, ni nalik imenjaku koji je harao po javnim kućama Evrope, stidljivo je objasnio da je ime dobio, na užas dede Radoslava, posle roditeljskog gastarbajtovanja u Parizu. Orfejeva majka imala je značajne muzičke planove sa svojim mezimcem, dok je Tesaloniki tako nazvana posle roditeljskog pohoda u Solun, radi kupovine novih zavesa. Zamišljam kakve su sve muke imale Mašinke, Marklene (kombinacija Marks–Lenjin) i Staljinke, koje ne samo što su morale da se odreknu svojih imena već, možda, i svojih očeva.

Davanje imena po dedi često izaziva odijum prema scenariju čuvenog pretka koga treba dostići, i nadmašiti. Moj učenik, unuk slavnog akademika, koga nikako nisam uspela da ubedim da ponekad otvori knjigu, jer one nisu štetne po zdravlje, ovako je objasnio svoj slučaj: „Kad sam bio mali, deda me je uveo u kabinet čiji su zidovi od poda do plafona bili ispunjeni knjigama. Vidiš, sinko, tvoj deka je pročitao sve ove knjige, a ti, pošto nosiš dekino ime, treba da pročitaš još više. Eto zato knjigu ne mogu da vidim.”

U biranju imena ima imitativne magije. Njegovim izgovaranjem pravi se mantra koja priziva slično. Ako svoje dete nazovem neobičnim imenom koga se još niko nije setio, onda će mu sigurno i život biti neobičan, onakav da ga svi pamte. Mesila će pronaći lek protiv ćelavosti, Vijko neojedajuću matricu na šrafu, Esperando i Ferguson zadiviće čovečanstvo nekim remek-delcem, dovoljnim da se po njima zovu druga deca.

Čudno je to što se, bar na našem nebu, nalaze zvezde sasvim običnog, prozaičnog imena. Najvećem srpskom naučniku tepali su Nidža, najlepšu ljubavnu pesmu Santa Maria della Salute napisao je Laza, čuvena pesnikinja nam je Desanka, kako se i zove seljanka kod koje na Kalencu kupujem valjevski sir. I Milutin nije ništa naročito, mogli su da poznatom proučavaocu geoloških doba i dvojnih zvezda daju neko otmenije ime. Ni Živka nije baš bila srećna zbog svog imena, onda kad je postala gospođa ministarka.

A naš najpoznatiji slikar zove se prosto – Paja, dok njegovo krajnje ordinarno prezime Jovanović zauzima nebrojeno strana u telefonskom imeniku.

Uprkos običnom imenu, Paja je postao slikarski car, koji je neverovatnom veštinom, što pokazuje njegova izložba u galeriji Akademije, oživljavao sve što mu se našlo pred slikarskim očima, od borbe petlova do otmenih Bečlijki, od Dušanovog krunisanja do oblačenja neveste. S istom strašću slikao je golu suprugu Muni i obučenog druga Tita, Franju Josifa i gladiole, Karađorđeviće, Seobu Srba i kavkaske predele. Njegov talenat zvao se Mida – pretvarao je u zlato sve što dodirne. Život ispunjen darovima, sličan Geteovom, omogućio mu je da slika do duboke starosti (poznih devedesetih). Žena mu je, osim što su je obožavaoci nazivali „džepnom Venerom” imala mnogo strpljenja da satima pozira, on se lagodno baškario u ogromnom bečkom ateljeu ukrašenom renesansnim portalom, koji jedva ulazi na vrata. Voleo je fine i skupe stvari, imao novca da putuje i opovrgava licemerno malograđansko shvatanje o umetniku kao bedniku obučenom u kostret, koji se hrani skakavcima pokupljenim na bogataškim poljanama. Sve to, a samo – Paja.

Ako je ime znak, onda se njegovo potpuno značenje objašnjava delom. Tek delo stvara auru oko imena, utiskuje svoj neizbrisivi pečat. Džaba ti je, što kažu mudri Rimljani, što se zoveš Jupiter kad imaš pamet vola.