Лепо име Паја

Стари су веровали да комедија исказује поглед богова на свет и космос док је трагедија људски доживљај истог. Често се питам каква се то космичка лакрдија крије у надевању имена којима родитељи дарују потомке.

Мршавко Наполеон из Жаркова, ни налик имењаку који је харао по јавним кућама Европе, стидљиво је објаснио да је име добио, на ужас деде Радослава, после родитељског гастарбајтовања у Паризу. Орфејева мајка имала је значајне музичке планове са својим мезимцем, док је Тесалоники тако названа после родитељског похода у Солун, ради куповине нових завеса. Замишљам какве су све муке имале Машинке, Марклене (комбинација Маркс–Лењин) и Стаљинке, које не само што су морале да се одрекну својих имена већ, можда, и својих очева.

Давање имена по деди често изазива одијум према сценарију чувеног претка кога треба достићи, и надмашити. Мој ученик, унук славног академика, кога никако нисам успела да убедим да понекад отвори књигу, јер оне нису штетне по здравље, овако је објаснио свој случај: „Кад сам био мали, деда ме је увео у кабинет чији су зидови од пода до плафона били испуњени књигама. Видиш, синко, твој дека је прочитао све ове књиге, а ти, пошто носиш декино име, треба да прочиташ још више. Ето зато књигу не могу да видим.”

У бирању имена има имитативне магије. Његовим изговарањем прави се мантра која призива слично. Ако своје дете назовем необичним именом кога се још нико није сетио, онда ће му сигурно и живот бити необичан, онакав да га сви памте. Месила ће пронаћи лек против ћелавости, Вијко неоједајућу матрицу на шрафу, Есперандо и Фергусон задивиће човечанство неким ремек-делцем, довољним да се по њима зову друга деца.

Чудно је то што се, бар на нашем небу, налазе звезде сасвим обичног, прозаичног имена. Највећем српском научнику тепали су Ниџа, најлепшу љубавну песму Santa Maria della Salute написао је Лаза, чувена песникиња нам је Десанка, како се и зове сељанка код које на Каленцу купујем ваљевски сир. И Милутин није ништа нарочито, могли су да познатом проучаваоцу геолошких доба и двојних звезда дају неко отменије име. Ни Живка није баш била срећна због свог имена, онда кад је постала госпођа министарка.

А наш најпознатији сликар зове се просто – Паја, док његово крајње ординарно презиме Јовановић заузима небројено страна у телефонском именику.

Упркос обичном имену, Паја је постао сликарски цар, који је невероватном вештином, што показује његова изложба у галерији Академије, оживљавао све што му се нашло пред сликарским очима, од борбе петлова до отмених Бечлијки, од Душановог крунисања до облачења невесте. С истом страшћу сликао је голу супругу Муни и обученог друга Тита, Фрању Јосифа и гладиоле, Карађорђевиће, Сеобу Срба и кавкаске пределе. Његов таленат звао се Мида – претварао је у злато све што додирне. Живот испуњен даровима, сличан Гетеовом, омогућио му је да слика до дубоке старости (позних деведесетих). Жена му је, осим што су је обожаваоци називали „џепном Венером” имала много стрпљења да сатима позира, он се лагодно башкарио у огромном бечком атељеу украшеном ренесансним порталом, који једва улази на врата. Волео је фине и скупе ствари, имао новца да путује и оповргава лицемерно малограђанско схватање о уметнику као беднику обученом у кострет, који се храни скакавцима покупљеним на богаташким пољанама. Све то, а само – Паја.

Ако је име знак, онда се његово потпуно значење објашњава делом. Тек дело ствара ауру око имена, утискује свој неизбрисиви печат. Џаба ти је, што кажу мудри Римљани, што се зовеш Јупитер кад имаш памет вола.