Priča kaže da je pre nekoliko godina jedan duhovit i pametan čovek iz nedeljnika „Vreme“ na primedbu da list u kom radi skreće udesno, odgovorio kako mu je želja da jednog dana „Vreme“ postanu desna, a NIN leva novina. Odgovor koji je tada prepričavan kao šala, danas zvuči kao proročanstvo. Ako današnje „Vreme“ nije ,,desnije” od današnjeg NIN-a, svakako nije ni ,,levlje”. I obrnuto.

Slična stvar se događa i na političkoj sceni. Demokratska stranka, koja pretenduje da bude stranka levog centra, i Srpska napredna stranka, koja bi da se pozicionira od centra udesno, medijske nastupe koriste uglavnom da se od onoga što se ovde prepoznaje kao levica odnosno desnica što je moguće odlučnije distanciraju. I ukoliko do sledećih izbora nastave da se ponašaju u istom maniru, logičan ishod nije velika koaliciona vlada dve najveće stranke, od kojih je jedna leva, a druga desna, i koje su postigle kompromis, nego koalicija dve stranke centra sa identičnim programom, koje od stapanja u jednu stranku sprečavaju isključivo uskogrudi interesi ključnih aktera i procena da će odvojeno uspeti da apsorbuju veći deo biračkog tela.

Ako posmatramo istoriju obnovljenog srpskog višestranačja, od početka devedesetih pa do sada, potpuna konfuzija oko pitanja šta je levica a šta desnica javlja se kao konstanta. U tradicionalnoj podeli, naime, desnica se zalaže za tradicionalne vrednosti, za očuvanje pozicije moći vladajućih krugova, i nacionalno je obojena. Levica se zalaže za socijalnu pravdu, za promene koje uslovljavaju napredak društva i teži ka internacionalizmu. U Srbiji se, međutim, pojavljuju stranke levice koje propagiraju nacionalizam, stranke desnice koje program baziraju na borbi za socijalnu pravdu, stranke koje se zalažu za radikalni kapitalizam a bore se protiv kapitalista... Promene koje stranke vremenom doživljavaju, umesto da početni nered postepeno raščišćavaju, samo ga čine beznadežnijim.

I u zemljama sa viševekovnom, neprekidnom demokratskom tradicijom sve je teže, ako nije i nemoguće, dati odgovor na pitanje šta je desnica a šta levica. Kao što ekonomska kriza sada vlada u celom svetu a ne samo kod nas, tako je i politička konfuzija postala globalni fenomen.

Najgluplji zaključak koji bismo iz te činjenice mogli izvući, međutim, bio bi da u njoj tražimo utehu.

Ne bih da se mešam u posao ekonomistima i političarima, pa bih, kao pisac, ukazao samo na zaključak koji bi iz pomenutog mogli da izvuku ljudi iz kulturne sfere.

Na primer – da shvate kako je tradicionalnim kvalifikacijama istekao rok trajanja i da prestanu da na nove proizvode lepe stare etikete.

Na sceni kakva je današnja, takav pomak predstavljao bi korak od sedam milja.