Прича каже да је пре неколико година један духовит и паметан човек из недељника „Време“ на примедбу да лист у ком ради скреће удесно, одговорио како му је жеља да једног дана „Време“ постану десна, а НИН лева новина. Одговор који је тада препричаван као шала, данас звучи као пророчанство. Ако данашње „Време“ није ,,десније” од данашњег НИН-а, свакако није ни ,,левље”. И обрнуто.

Слична ствар се догађа и на политичкој сцени. Демократска странка, која претендује да буде странка левог центра, и Српска напредна странка, која би да се позиционира од центра удесно, медијске наступе користе углавном да се од онога што се овде препознаје као левица односно десница што је могуће одлучније дистанцирају. И уколико до следећих избора наставе да се понашају у истом маниру, логичан исход није велика коалициона влада две највеће странке, од којих је једна лева, а друга десна, и које су постигле компромис, него коалиција две странке центра са идентичним програмом, које од стапања у једну странку спречавају искључиво ускогруди интереси кључних актера и процена да ће одвојено успети да апсорбују већи део бирачког тела.

Ако посматрамо историју обновљеног српског вишестраначја, од почетка деведесетих па до сада, потпуна конфузија око питања шта је левица а шта десница јавља се као константа. У традиционалној подели, наиме, десница се залаже за традиционалне вредности, за очување позиције моћи владајућих кругова, и национално је обојена. Левица се залаже за социјалну правду, за промене које условљавају напредак друштва и тежи ка интернационализму. У Србији се, међутим, појављују странке левице које пропагирају национализам, странке деснице које програм базирају на борби за социјалну правду, странке које се залажу за радикални капитализам а боре се против капиталиста... Промене које странке временом доживљавају, уместо да почетни неред постепено рашчишћавају, само га чине безнадежнијим.

И у земљама са вишевековном, непрекидном демократском традицијом све је теже, ако није и немогуће, дати одговор на питање шта је десница а шта левица. Као што економска криза сада влада у целом свету а не само код нас, тако је и политичка конфузија постала глобални феномен.

Најглупљи закључак који бисмо из те чињенице могли извући, међутим, био би да у њој тражимо утеху.

Не бих да се мешам у посао економистима и политичарима, па бих, као писац, указао само на закључак који би из поменутог могли да извуку људи из културне сфере.

На пример – да схвате како је традиционалним квалификацијама истекао рок трајања и да престану да на нове производе лепе старе етикете.

На сцени каква је данашња, такав помак представљао би корак од седам миља.