Погледи са стране

Зоран Христић

Литургија и убивање аждахе

Македонска улица у Београду, престоном граду Србије и српске културе. Улазим у продавницу Продукције грамофонских плоча (ПГП) наиван, не знајући расплет мог уласка, сигуран да сам на правом месту и, не слутећи ништа, унапред спремам новац да купим Мокрањчеву „Литургију“. Продавачица, нимало збуњена, очигледно по ко зна који пут, одговара: „Немамо, а нећемо ни имати”!

Посрамљен и ошамућен, излазим да купим „Политику“ не с намером да се информишем где да нађем „Литургију“ него да сазнам до којих граница се стигло са потонућем свести о култури и незамисливој празнини насталој у недостатку звука Мокрањчеве „Литургије“. Остадох немоћан да испуним молбу мог пријатеља из унутрашњости који је жарко желео да му принесем „Литургију“ из престоног града Србије. Како да му објасним да људе од којих очекујеш да дигну глас, јер се „Литургија“ не чује, окупља сасвим другачије интересовање: НАТО пакт! Сачувај боже, јер из „Политике“ сазнајем да су корифеји „интелектуалне елите“сазвали „бал вампира“ како би убили НАТО аждаху! Све сам Георгије наше културе копљем гађа НАТО, а не чује, у недостатку слуха, Херувимску песму. Песму над песмама. И зато њихов наступ од кога би се очекивало да се бави проблемом непросвећености сопственог народа, данас делује надреално.

„Данас делује надреално сва она гомила саопштења политичара, коментара, прогласа и позива посрнулих академика, уметника и интелектуалаца која је величала политику под којом је Србија убележила најнижи водостај разума у својој новијој историји... Али за утеху увек и свуда је тако било када нишчи духом завладају” (Драган Великић, „Политика“, 16. јануар 2010). Ало, бре, најнижи водостају разума, да ли хоћете да нас од НАТО-а брани слуђени штрајкачки српски народ који једва опстаје, а са вама има једино шансе да нестане. Да будем личан. Не знам да ли сам за НАТО јер то није моје интересовање. Али је чињеница да смо или ћемо сигурно бити окружени са НАТО, јаој ТАТО!

П. С. издавач комплетних дела Стевана Стојановића Мокрањца је ПГПРТС, а пошто тај пропалитет пропагира да Мокрањчеве „Литургије“ НЕМА и НЕЋЕ је бити, дарујем му нову скраћеницу ПГПУП…

Зоран Христић
објављено: 21/01/2010

Последњи коментари

varvaria  | 24/01/2010 16:49

kao i u hrvatskoj, a pretpostavljam i u drugim zemljama bivšeg istočnog bloka, informacije o nato-u i evropskoj uniji bit će svakake: često kontradiktorne, pa selektivne, pa površne, pa nevažne (npr. o ekonomskoj strani će bit ili nikakvih ili svakakih često sušto suprotnih mišljenja). a ulazak srbiji u nato i eu ne gine kao ni cijeloj regiji. bojim se da se o tim pitanjima neće odlučivat samo u beogradu ,sarajevu, tirani itd. to je tako nažalost. iako valja istać da ni tzv. euroskeptici često nemaju baš nekih suvislih argumenata.

Тома  | 25/01/2010 22:09

Кад музиканти постану политиканти то некако и може.Али уважени интелектуалац треба да се клони оног што не разуме јер може грдно да се опече.Што се неки уважени не угледају на Ива Андрића-није се мешао у туђ посао.Ауторитет за неку грану уметности или спорта или науке сматра да је ауторитет и за геополитику.То не иде аутоматски како је овде случај.Треба још којечега.

milan zaranin | 31/01/2010 21:42

Gosp.hristicu,oduvjek sam cjenio i postovao vas rad a sad posebno sjenim vasu hrabrost da tako jasno i glasno iznesete svoje misljenje,bez obzira sto znate sta vecina misli i koliko je nisko pala tolerancija na pravo na drugo misljenje .Ne cudi me neobrazovan narod ali Politiku ipak cita intelektualna elita.Pozdrav uz visoko postovanje