Путовао сам у Куче, у музеј Марка Миљанова, и у село Дучиће, у походе Стевану Дучићу, новооткривеном писцу с краја деветнаестог и почетка двадесетог века.

Стојимо у глувој ноћи на перону новобеоградске железничке станице, чекамо воз из Суботице за Бар. Одједном брзоговорећа најављивачица загрми преко звучника:

„Међународни воз на линији Суботица–Бар, касни четрдесет минута!”

Како смо ми људи старинска створења. Гракнемо углас: „Какав? Међународни!”

Но, сад ћемо да видимо какав је у свом сјају међународни воз, како се два народа које он спаја брину о железници. Међународни је окаснио још двадесет минута, те је преко равница Бачке и Срема успео да постигне цео сат закашњења. Два народа се нису показала нарочито брзимa.

У возу, договарамо се да млађу даму упутимо на горњи лежај, под плафоном, у туристичкој класи. Кад, да се свучемо, на шипки на зиду нема алки ни чивилука за одела. Скидамо сакое и панталоне и нагомилавамо их на лавабо у углу до прозора. Одећа се слеже и нагужвава.

Али, надамо се, биће боље. Сад се треба пењати на лежишта спаваћих кола. Пре ратова, пре међународног доба по вагонима спаваћих кола постојале су узане покретне, челичне степенице, са сомотским праговима. Чак су и старија господа била у стању да се попну на лежиште под кровом: корак по корак по мердевиницама.

Али, авај! У међународном возу нема тих мердевина познатих из оних доба кад нам ништа није ваљало. Памтим: чак су и у „трулој Југославији” железнице држале по спаваћим колима, отмено француски названим „вагон ли”, узане практичне лотрице. Сада, кад се воз Суботица – Бар узвисио до паневропске титуле  међународног воза, он се оголио, као да је неко пљачкао по сомотским купеима. Даму смештамо на средње седиште, мене, деду, на доње.

Ко је уклонио мердевине? Сазнајемо: вагон је управо дошао са ремонта, па су тамо у некој ремонтној радионици, ваљда у расејаности, или у стању без контроле, заборавили чивилуке и мердевинице. Железница је голем систем, има ту бригa преко главе, ко ће хајати за „офенгере”. Шта је један банални „офенгер” према хиљадама километара шина и прагова, станица, те џиновских вагона и локомотива.

Стигли смо у Подгорицу. Прошли смо већ дању кроз најдраматичнију железничку клисуру Европе. Седимо у бифеу аутобуске станице Подгорица, на Тргу голооточких жртава и пијемо кафу. Све је на највишем нивоу. Закључујемо да је то зато што није међународно.

                                    ***********

Ја износим своје гледиште, опет досадно гњавећи о „офенгерима”, да је мудро рекао један афористичар „Железница је као држава”. Нажалост, од деведесетих година кад су се хвалисали градњом „брзих пруга”, железница је код нас у све горем стању. Једне јесени, деведесетих година само у jужном Банату је укинуто 280 километара пруга. По колосецима бивших станица остављани су фургони. Сиротиња је зими са њих откивала даске да ложи у пећи. А видео сам фотографију железничке станице лепе вароши Ковина, као полуруина чами у пустоши распада.

Ради пуне истине, ваља рећи да максима о железници као држави више не важи. Железницу су код нас одменили аутобуси. Моје путничко искуство ми казује да су аутобуски посленици схватили да је наступио њихов историјски тренутак. Сви шофери наших аутобуса непогрешиво тачно и савесно покрећу своја возила, у секунд, и настоје да задату туру превале у тачно прописано време.

Но, и међу аутобуским предузећима нема довољно разумне кооперације. Кад се неки аутобус поквари на друму, ја сам замишљао да по старим правилима поморске пловидбе, прво следеће возило треба да преузме путнике са друма. Али то правило није уведено. Ми стојимо на друму, шибани ветром, а многи бусеви само прошишају поред нас. А ја се питам: зар не знају логику сарадње – ако ми данас њима покупимо бродоломнике (путоломнике) сутра ће они то учинити нама...

Но, разума никад доста.