Појава у природи кад се личинка претвори у лепог лептира зове се метаморфоза. Но, не мењају се само лептири него и душе народа, јер се све у природи мења и ништа не нестаје. Неки народи, као српски, дуго су носили с правом ознаку борбених, ратничких, док су други носили епитет уметничких, као италијански. Први и Други српски устанак познати су и по сечи кнезова, дакле вођа, Први и Други балкански рат однели су доста најбољих српских синова. Први светски рат је децимирао популацију фертилног дела становништва, да не говоримо о Другом светском рату, где су губици до сада неизбројиви. Победе које су уследиле након тих ратова, замаглиле су нестанак борбеног духа и он је огољен тек након три најновија рата. То је и голим оком видљиво када се упореди, на пример, Ниш пре 30 година. Тада би суботом и недељом град био преплављен сивомаслинастом бојом униформи, или Сомбор који би се плавио од авијатичарских униформи. Данас се униформа још не крије али се стидљиво спрема чим се дође кући. Иако у Београду живи ко зна колико генерала нема шансе да једног сретнете на улици како поносно шета одликовања, која уосталом држава годинама и не додељује. Све је то само спољни знак да се genius nationis променио, и то набоље. Догодио се феномен који је уочен још у старом веку када је ратнички Рим победио Грке, али су му они наметнули своју културу и постали коначни победници. Српски дух је трансформисао своју енергију у уметност. Данас под куполама београдског сајма књига, стотине хиљада Срба гледа у књиге великог броја Срба који их пишу, позоришта су пуна, позоришне академије ничу у свакој другој улици, о сликарским изложбама и светским успесима наших ликовњака новине немају места ни да пишу, наша филмска продукција дичи се светским признањима. Уметници, иако за живота мало признати, ипак, сахрањују се на местима заслужних грађана, заузели су место војсковођама, а пре само који век нису могли ни заноћити у граду.

Култура, наука и спорт, данас служе на понос српском национу. И једно и друго су израз индивидуалног рада на себи како је и једино могуће да се испољи талент. Не пролази још увек продор квалитета без тешкоћа јер се још вуку репови претходних идеолошких предрасуда, који су форсирали масу на уштрб индивидуе.

Ова промена духа српског народа, с борбеног на креативни пут испољавања, још није довољно уочена. Делом је то због носталгичара који славе неке старе победе, али истини за вољу и поразе, што је српска специфичност (,,херојско самоубиство?” – Косово, Синђелић, Тепић), а недовољно се истичу позитивни примери рада и достигнућа који су мерљиви по светским показатељима. Како је уметничко изражавање једнако заступљено у оба пола, дошле су до изражаја српске жене. Ту лежи такође део разлога да ова промена духа народа који је сада праведније полно распоређен, пара ухо традиционално патријархалном светоназору Срба.

Ускогрудом националисти смета што се српски дух на пољима свих седам уметности, али и у науци и спорту, доказује по целој кугли земаљској а не у кругу двојке. Управо та универзалност смешта српски дух поново на победничко постоље. Тако губитак најхрабријих, а помало и због вођа – усијаних глава, није резултирао нестанком националног бића него је нашао најбољи могући излаз и израз у стваралаштву свих облика. Савремени свет је превазишао поделу на мушке и женске послове, тако да српске жене равноправно суделују у победничком походу на пиједестал славе. Овај пут не због овенчаности након смрти, због неког пробоја или освајања неке затрављене чуке натопљене људском крвљу него у поређењу с најбољим светским достигнућима. Српски дух је неуништив, само неки нису стигли да препознају његову трансформацију, делом из егоистичких побуда, јер је традиција, па и војна, тврдокорна предрасуда и многи су од ње имали користи, па и то доприноси одбијању признавања нових чињеница. Српски борбени дух се реинкарнирао у свим облицима стваралаштва. Нажалост, део тих остварења је у расејању али то не умањује његову вредност на плану идентитета. А он се данас много ефектније остварује у науци, уметности, спорту него у славним победама, јер док прве славе живот, друге жртвују тај исти у име апстрактних циљева. И док се инвентивност народа раније исцрпљивала у размишљањима како победити бољег и јачег, и добијала по прстима, сада се каналише у опште људске вредности и тим путем Срби дају свој немали допринос светској науци, уметности, спорту, култури. Не треба се плашити за онај одређени постотак људи које карактерише борбеност, агресивност. Увек ће постојати органи репресије, заштитника државе, где ће они моћи доћи до изражаја својим способностима, али у контролисаним и на опште добро каналисаним условима. Ипак, дух српског народа је дефинитивно стао на страну виших цивилизацијских досега и победоносно крочи на том путу. Након толико патњи народ је то и заслужио.