Можда није у реду што ћу ово да кажем, али морам – до пре неки дан нисам присуствовао књижевној вечери на којој ми није било досадно. Укључујући и књижевне вечери посвећене ономе што сам сâм написао.

Готово у истој мери у којој ме књижевност занима, књижевне промоције ме смарају.

Ипак, посећујем их у три случаја:

Када је у питању моја сопствена промоција, па би без мене њено одржавање било немогуће, а у интересу ми је да се одржи.

Када је у питању промоција мојих пријатеља, па долазим да им дам подршку.

И када очекивани састав учесника и гостију обећава лепо дружење уз добру капљицу након што се официјелни део заврши.

С обзиром на то да један од прва два услова по правилу обезбеђује трећи, на промоције ипак радо идем.

Промоција песама Милене Марковић, на коју сам отишао пре неко вече, испуњавала је само трећи услов. Пошто промоција није била моја, а Милену до пре неко вече нисам познавао, дошао сам зато што ме је позвао Миленин издавач Флавио Ригонат, а Флавијево присуство обећава квалитетно неофицијелно дружење.

Читао сам Миленине песме и драме. И – допадају ми се. Али, не једном сам присуствовао промоцијама писаца чије дело волим и ценим, па ми то није помогло да савладам досаду.

Кажу, међутим, да за све постоји први пут.

Е, ово је било – прво па мушко!

Већ на самом почетку, оборила ме је с ногу оригинална једноставност са којом Милена Марковић, искрено а промишљено, одговара на стандардно безвезњикава, пригодна питања домаћице. Што је разговор дуже трајао, почетни утисак је бивао све снажнији. А када је Милена почела да чита своје песме – почео је лом достојан имена издавачке куће која их штампа.

Милена Марковић своје стихове изговара природно, без изражених рецитаторских претензија. Она не поседује вештину, него харизму. А харизму или имаш или немаш, то се не може научити.

Глуп је и узалудан покушај да харизму опишеш и објасниш. Па ипак, покушаћу.

Чини ми се да се тајна харизме коју поседује Милена Марковић крије у комбинацији несвакидашње снажних емоција и богомдане способности да се оне изразе на несвакидашње аутентичан, истовремено суров и племенит начин: укратко, изразом лица, гласом, покретом тела.

Псовке којима љуби свет, као дете „у дупе“, Милена не изговара нежно. Изговара их тачно. И тиме њихову нежност у најмању руку удвостручује.

Пре него што сам чуо Милену Марковић како рецитује није ми било јасно зашто људи воле да слушају аутора који наглас чита оно што је написао, када се подразумева да су писмени, па то исто могу да прочитају сами.

Сада ми је јасно.

Давно, док сам се на поезију ложио више него сад, покушавао сам да замислим како су изгледале песничке вечери великана руске или шпанске модерне, на које је публика долазила као верници на молитву или будале на политички митинг.

Више не покушавам да замислим.

Сада знам.