Поводом недавних новогодишњих изјашњавања о најдогађајима 2007, видели смо у једној емисији и изјаву глумца Небојше Глоговца како озареног лица говори да је за њега то био управо тренутак када је написао једну песму. Усхићен, без имало нелагоде или стида, Глоговац нам је прочитао своју тек написану песму о чуну. Озареност његовог лица без сумње је говорила о креативном задовољству познатом онима који се креативним послом баве; сликару када заврши слику коју је дуго година радио, песнику када пронађе праву реч или када она пронађе њега, композитору када напише последњу партитуру итд. Али да не будемо одвећ елитистички расположени, ту врсту озарености или испуњености, вероватно немају само уметници, већ и столар када направи столицу по својој вољи или домаћица када стави последњи фил на торту.

Верујем да је Небојша Глоговац већ имао сличних, а могуће је и усхићенијих или испуњенијих, тренутака у свом послу, али ово његово одушевљење и нескривено задовољство није било од оних који се имају само по успешно завршеном послу. Оно је имало сјај новог и откривалачког. И не само то, оно је несумњиво показало његов однос према поезији. А тај однос је без сумње пијететски, што је разумљиво за онога ко се речима бави. Па ипак, ненавикнути да се код нас поезија нађе на овако безрезервно позитиван начин јавно експонирана, бивамо затечени. Скрајнута и безразложно ниподаштавана „највиша форма људског изражавања“ - како ју је дефинисао Бродски, поезија је најзад посредством једног врхунског глумца, на јединствен начин објавила своје бесмртно постојање, своју заборављену моћ. Она је својим божанским штапићем такла Небојшу Глоговца, посредовано се приказујући и у његовом усхићењу.

Али, да овај запис не би прерастао у онтолошко литаније о поезији, није мање важно питање - зашто нас је овај чин Небојше Глоговца затекао? Зашто је он доживљен као изнимка, као чудо, готово као ексцентричност? И не сумњам, код оних вечито забринутих за „мој народ“, или оних вечито огорчених на исти тај народ - сигурно као јеретичност? Није ли то и зато што живимо у времену свеопште политизације, зато што нам је свакодневни живот затрован политичарењем до те мере да смо заборавили да постоје и друге сфере и начини људског постојања и опстајања?! У време потрошених идеја и свељудске трошности, оваква врста поетског обзнањења не представља само охрабрење за поклонике поезије или рехабилитацију саме поезије, него и потврду о могућој премоћи духовног, и, ма како то утопистички звучало - веру да ће нас лепота спасити, упркос свим „нашим“ и „њиховим“ катастрофичарима.