Мокрањац на тендеру

Тендерисање је достигло врхунац! Благо сиромашнима духом који саставише помпезни закон о Јавним набавкама који у домену културе – и одсликава њихово сиромаштво духом. Апелујем да се распише тендер за памет. Тада бисмо сви Срби били препаметни што било којој власти не би одговарало. Упркос свему, Србију у свету, уз очајање политичке елите, једино представљају спорт и култура, а у томе је улога власти минорна, што баца у заборав болно нам питање: култура шта то беше? Непросвећени властодршци ваде пуцаљку на културу као да имитирају нећу вам рећи кога. Какав је то појам ,,културна политика” или глупости рецидива ,,културно-уметнички програм” који је био забава за масе. Који је то уметник који ствара по културно-уметничком програму?

Спорадично, и ја сам био тај „у недостатку доказа” када те нико није питао да ли си члан партије него колико вредиш и бивао одлично плаћен.

Јелена Кајго, директорка Битеф театра, лепо каже: „Краљ Лир не може на тендер”. Јелена је омашила да законодавце обавести да Шекспир одавно није међу нама, и да на Дедиње пошаље мапу Београда како би у пролазу према музеју аутомобила „олд тајмера” пронашли сени Мире Траиловић. Пророк Тарабић који је предвидео све што се одиграло у историји Срба омануо је на тендеру наше свакодневице. Схватам човека јер тежина претпоставке је да ће „певаљке”, „Фарме”, велика „српска браћа” и остале дике наше „културе” сањати да преузму позоришта у време „Титаника” српске културе

Сцена за Орвела: на пример пита неки из КУДОВА (културно-уметничких друштава) да ли могу да на „тендер” призову сени композитора Ст. Ст. Мокрањца, или животну Исидору Жебељан, или генијалца Бору Дугића, или врхунског сценографа Табачког. Слутим да ће се озакоњени и неуки партијски законодавци барем распитати од каквог значаја је култура једног народа узимајући у обзир суноврат у српском парламенту који заседа у скоро празној сали а која се испуни само када се гласа или гледа фудбалска утакмица наше репрезентације. Огледалце моје! Подразумева се да на крају гласања сви оду да поједу „на џабака” и да осветле будућност уз помоћ Потемкинових села у којима светле позоришта и музеји, мноштво разних коридора, путева без рупа и закрпа, без снова о јужној покрајини. „Рај” српске свакодневице ремети ток мутне реке Мораве, па се досетише да је канализују. Идеја о канализацији је сјајна. Лако је погодити зашто.