Сетва пшенице збива се од петог до 25. октобра. Ове јесени, каже кикиндски инжењер пољопривреде, Зоран Симић, за сетву ће бити повољно до краја октобра. Последица дугог топлог лета. Ове године пожњевена пшеница на новосадској Продуктној берзи, јављају „Нове кикиндске новине”, нема купаца.

Ове новости нагоне ме да с олакшањем упитам: Где су пусте године кад су ради зрна жита сељаке спуштали везане ужетом, низ црквени торањ или у дубоки бунар. „Ди си сакријо жито, кажи, је л’ ћемо те сад испустити!” Данас је све са пшеницом у најбољем реду. Катастрофичари воле да говоре да ништа није у реду, али код нас се четвртина њива засеје житом. Толико и треба. Цене су стабилизоване, до генијалности стручни агрономи дају савете ратарима колико дубоко да пред сетву ору, да ли да засејану њиву поваљају и какво вештачко ђубриво да баце у земљу.

Читавог живота са родитељима, рођеним и одраслим у селу, дешавало ми се да приметим како за време ручка, кад поједемо супу, отац одложи кашику, погледа кроз прозор и каже: „Хоће л’ киша, да не овлада пламењача.” Или: у јесен, опет у непогрешиво исти час (после супе), пита хоће ли се жито на време засејати... Јер ако се окасни, промрзнуће зрневље у земљи.

Сећам се тих деценија и поносим се својим родитељима.

И ја сам читам кикиндске новине да сазнам стање пољских радова.

Оно, да жито друге седмице октобра нема купаца саопштио је тим нашим севернобанатским новинама нико други него један од наших директора. (Пола века, кад су директори били ударна песница поретка – замењивали су и тајкуне и шпекуланте – стварана је омраза према њима). А гле сад, директор Продуктне берзе у Новом Саду, Жарко Галетин, не чува тајну него целој јавности обелодањује стање ствари. Откуд то, пита он, а жели да и ми упитамо, да једне седмице купци траже овогодишње жито, а следеће седмице једва да се присећају шта то жито јесте и чему служи...

Је ли то само краткотрајни трептај на банчиним графиконима? Главни купци, каже Галетин – прави директор новог типа – млинари, снабдели су се залихама жита „за неки средњорочни период”. А кукуруз тек обран, ниском ценом конкурише житу.

Ове вести наших врсних стручњака наводе ме на помисао: да ли је наша јавност довољно свесна чему жито служи. Старог египатског фараона Јосиф је поучио да за плодних година напуни магазе житом. Ове библијске мудрости био је свестан и Титов поредак: створена је дирекција за робне резерве. Надам се да још постоји. Да није пропала кроз танки лед транзиције.

Јако отмен човек једе мало хлеба. За њега је питање о житу споредно. Међутим, из детињства се сећам мокринско-кикиндске шале о паору (сељаку). Допутовао сирома у Кикинду на станицу. Носио је у торби голог сељачког хлеба. У бифеу на станици спази иза стакла кифле. Купи једну, помирише и окуси. Као путник, већ је био гладан. Седне на клупу, извади свој киселкасти кућни хлеб, одсече комадешку, па га стаде јести, сецкајући кружиће кифли, као што се режу кобасице, додајући их као укусно мезе грубоме хлебу.

Традиционални човек знао је значај жита.

У Сокобањи, газдарица која издаје бањским гостима собе причала нам је о људима који нису знали вредност хлеба: „Имали смо нужнике у ископаним јамама. Долазили нам Београђани.

Богато је све било, ту су се хранили по собама... Ја кадгод уђем у нужник, видим – по оној загађеној течности пливају велики комади хлеба. Читаве су векне бацали... А ја им кажем: „Београђани, Београђани, на зло слутите. Зар се не бојите да ћете без ’леба да останете!?” Они су се смејали. „Кад не прође две године, ево их, стижу, гладни, пиште, кору ’леба нам дајте!”

Пре једанаест година Мирко Чавић је јављао у „Мокринским новинама” (тада су и села имала новине) да зле 1999. сељаци не сеју пшеницу. Сматрао је то аномалијом наопаке врсте. Зоран Симић ових дана јавља да се тај некадашњи поремећај оптимализовао: четвртина њива под житом, то је наша права мера, каже он. Надајмо се да то што „за жито нема купаца”, октобра 2011. јесте само лако подрхтавање тла, а не земљотрес.