После пада Берлинског зида америчка политичка и интелектуална елита је славила победу над СССР-ом и комунизмом, али истовремено су са великим очекивањима славили почетак новог светског поретка, у коме Америка преузима у њиховим очима заслужено место као једина суперсила света. За републиканце и конзервативце овај почетак је виђен као најбољи начин да се амерички интереси заштите од свих могућих претњи, али и да Америка обезбеди сопствену економску и енергетску будућност. За демократе и либерале ово није била ништа мање значајна победа, али су они у њој видели могућност да САД наметну своје вредности, систем владавине и поштовање људских права над целим светом.

Сада са најдужим ратом у америчкој историји, у Авганистану, са поразом у Ираку и уз лагано повлачења америчких трупа из те земље, са тешком економском кризом и с великим осећајем несигурности због напада Ал Каиде 11. септембра 2001, тај осећај еуфорије и супериорности међу политичком и интелектуалном елитом у Америци је избледео и претвара се у велико незадовољствои несигурност.

Тако, пре неколико дана на једном скупу о америчкој спољној политици, на коме су били присутни делови републиканске и демократске политичке елите, чуле су су горке речи против председника Обаме и његове администрације. За либерални део демократа, његова спољна политика је неодговарајућа зато штои даље води сличну политику као и његов претходник, што се тиче рата у Авганистану, и због тога што многи мисле да је он окренуо леђа борби за универзална људска права, поготово у земљама попут Русије и Кине. Незадовољство конзервативаца и републиканаца је у томе што је, по њиховом, председник Обама превише пасиван, не води довољно агресивну политику и због тога америчка сила вене и америчко лидерство недостаје у целом свету. Ови републиканци и демократе који су кроз више деценија одређивали америчку спољну политику, попут Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског и млађе генерације њихових следбеника, пате од носталгије за старим добрим временима, када је све било много једноставније и када се Америка понашала потпуно самоуверено.

Уз ове критике, из саме Америке стижу разочарани гласови страних државника и интелектуалаца, који такође жале због недостатка америчког лидерства. Од Грузије, балтичких земаља, централне Европе, Блиског истока, па до Балкана, многи који су навикли да Америка одређује сваки курс политичког, економског, чак и културног живота, стижу молбе, апели, па и нека врста подстрека с надом да ће председник Обама да схвати да је погрешио и да поново врати курс америчке спољне политике на стари колосек. Као мала деца која провоцирају најјачег и највећег међу њима да покаже своју снагу и моћ, тако што би га гурнули у нове сукобе или у разне глупости, тако би и ови критичари председника Обаме хтели да Америка решава сваки проблем од Киргизије, па до Палестине.

Нажалост, за њих, председник Обама и када би хтео не може да учини оно што они прижељкују, јер његова спољна политика је рефлексија реалног стања америчке моћи под садашњим околностима. Једноставно, Америка не може да функционише као једина суперсила на овој планети и мора све више да се везује за кључне партнере, али на бази заједничких интереса, а не америчке супериорности.

За велике силе, и регионалне силе, попут Русије, Турске, Индије, Бразила, Јужне Кореје и Европске уније, то значи да ће Америка, барем за сада, много искреније да гради односе са њима. За мале и средње силе то значи да морају да решавају највеће проблеме без Америке. Нажалост, многе земље касно ово схватају и губе превише времена прижељкујући америчко лидерство. Зависност која је изграђена у односима са Америком држи их у пасивној позицији која је опасна јер горући проблеми се не решавају и постају много тежи. За политичке и интелектуалне елите у овим земљама оваква промена у размишљању скоро је немогућа мисија, јер признаје да је политички курс који су изабрали – потпуна зависност од америчке доминације – био погрешан, а то је увек најтеже признати. Председник Обама и његова администрација су схватили да се међународна позиција Америке променила и да је амерички утицај у великој мери ослабљен. Велико је питање колико ће времена бити потребно да и сви остали чланови глобалне заједнице то исто схвате.