Наличје критичког мишљења

У каквој смо држави и друштву живели 2013. године? На то питање одговарају сви – од продавца кромпира и јабука на пијаци до јавних интелектуалаца и политичких актера у власти и опозицији. Ништа необично. То је слика демократског јавног говора, ако под овим подразумевамо говор свих грађана. Међутим, право питање је како се говори и мисли о јавним стварима српског друштва. Заправо, какав је квалитет критичког мишљења?

Преко овог питања се олако прелази ваљда и због тога што синтагма критичка мисао има сама по себи алиби непогрешивости. Она обезбеђује неку врсту априорне исправности сопственој тврдњи. Да се не залећемо. Постоји критичко мишљење, али и „критичко”. Под овим другим, кријумчари се једна мисао која је по форми критичка, али по садржини ирационална. Њу храни сплет политичких емоција, жеља, интереса.

Ако треба да изразимо профил ове „критичке мисли” о држави и друштву онда је то мисао о пропасти Србије. Сликар друштва би користио само мрачне боје на свом платну. Две су тачке те пропасти: друштвено-економска и политичка.

Србија пропада незадрживо привредно, али њену пропаст убрзава и појава „апсолутне власти, култа личности и диктатуре” 2013. године. Ови критичари, који долазе са разних страна, кажу да се нису догодиле никакве промене. Дакле, нема ни борбе против криминала и корупције, ни Косова и Метохије, ни покушаја стварања здраве привреде и јефтине државе, ни провере кадрова на јавним функцијама, ни конструктивног односа према иностранству. Ништа, кажу промотори пропасти Србије.

Како да се поставимо према овим критичарима српског друштва и државе? Упустити се у расправу са њима ризик је за рационалну мисао о друштву, ону мисао која има јасне појмове и ослонац на проверљиве социјалне чињенице. Давно је Аристотел посаветовао да не треба са сваким расправљати. Данас, у демократији свако има право да говори шта пожели и то право треба заштитити. То право, међутим, рачуна и на разграничавање апсурдне, бесмислене критике од разумне критичке речи.

Ко у ове наше дане озбиљно узме у разматрање критичко мишљење о диктатури, апсолутној власти у Србији, надрљао је сазнајно и морално. Он понижава историју политичке мисли и социолошке књиге о друштвеном и државном поретку. А и са очима није нешто у реду ако се не види стварност политичког и друштвеног живота у којој свако може да каже шта хоће без кривичноправних последица.

Зашто је важно за свако одговорно друштво да одвоји лице и наличје критичког мишљења? Због тога што је кључна карактеристика мишљења решавање проблема. Критичка мисао за разлику од некритичке настоји да превазиђе ограничености које се налазе у друштвеном поретку и друштвеној стварности. Дакле, то је мишљење које превазилази оно што постоји, што је дато у друштву и држави, а не може се превазилазити ако нема вредносног становишта.

С друге стране, свако мишљење има друштвени карактер, о чему је темељно писао Карл Манхајм. Друштвени карактер мишљења омогућава одговор на питање: како је могуће да појединци о истим друштвеним и политичким чињеницама мисле на драстично опречан начин? Могуће је зато што егзистенција снажно утиче на начин мишљења. А под егзистенцијом подразумевамо низ наследних, биографских, социјалних, ситуационих, образовних, васпитних, економских и других чинилаца.

Мисао о пропасти Србије припада „критичком” мишљењу. Али она превазилази дато на начин самодеструкције, док је њено вредносно становиште у жељама, страстима и интересима обавијено густим маглама. На тај начин, ова „критичка” мисао се ушуњала у јавни простор и самоименовала као јавна критика.

Рационална критичка мисао подразумева свест о друштву, држави, колективним и индивидуалним потребама, одговорностима, идентитету, визијама развоја, као и свест о проблемима које треба решавати.

Када је већ тако, онда се разбистравању критичког мишљења мора посветити велика пажња. Радо се присећам једне реченице Емила Диркема: „Да тај господар (јавно мишљење – З. А.) не би постао неразуман деспот, нужно га је просветити, а како ако не науком.”

Социолог, научни саветник