Сва слава долази од усуђивања да се почне (Шекспир)
Пре неколико година упознао сам на римском аеродрому др Карла Ђерасија, оца антибеби пилуле. Овај вишеструко награђивани професор биохемије је први 1951. синтетизовао хормон трудноће, гестаген и тако отворио пут антибеби пилули, а себи пут у славу, богатство и време да се поред науке бави писањем књига, позоришних комада и скупљањем скупоцених ликовних предмета. Јако интересантан и успешан човек који је имао праву идеју у право време, искористивши је први на најбољи начин. Зашто је важно бити први? Они који се баве науком знају да научници и технолози стално мењају свет покушавајући да досегну све удаљеније хоризонте, али као људи остају једнаки другим људима, делећи са њима заједничке особине, између осталих чежњу, слабост и таштину.

Из ових разлога, а на штету огромног броја поштених, вредних и упорних научника, понекад се деси да један научник фалсификује резултате како би их што лакше публиковао, како би достигнуће било невероватније и примамљивије за лаике и финансијере. Често се питам да ли је Хванг, онај јужнокорејски научник који је тврдио да је први из клонираних људских ембриона изоловао матичне ћелије, због тога тако поступио и у реномираном научном часопису Science исте слике чак два пута презентирао? Ових дана свет науке поново узнемирује слична вест да су резултати објављени 2001. и 2002. године у научним часописима Nature и Blood такође дуплирани или манипулисани. Тада при универзитету Минесота а сада при Католичком универзитету у Лојвену, Белгија, др Катрин Верфаил и њена група успевају да из коштане сржи први пут изолују тзв. мултипотентне адултне матичне ћелије. У овим научним публикацијама је наведено да матичне ћелије изоловане из коштане сржи одраслог организма могу да диференцирају у велики број ћелија, укључујући нервне, срчане, плућне и ћелије јетре, што значи да поседују исте особине као и дискутабилне ембрионалне матичне ћелије. Нажалост, овакве резултате до данас нико није успео да понови да би почетком овог месеца универзитетска комисија коначно утврдила да су резултати са адултним матичним ћелијама фалсификовани и манипулисани. Утврђено је да су исти резултати публиковани два пута, погрешно обележени, слике објављене наглавачке како их не би препознали, додаване су линије тамо где не постоје, брисане су тамо где их има. Комисија је при том доказала да др Верфаил није крива због манипулисаних слика већ Морајама Рејес, у то време њен студент, а већ сада асистирајући професор патологије при универзитету Вашингтон. Ипак, велика критика се сручила и на др Верфаил због неадекватног тренинга студената. Да не говоримо о горком укусу сумње који је сада доведен у везу са њеним именом.

Сумња је почела када су неки људи интензивно почели да се баве евентуалним манипулисањем резултата јер их је покушај да их понове коштао нерава, времена и новца. С друге стране, развојем науке развили су се и компјутерски програми, неки управо креирани да би открили евентуалну манипулацију представљених резултата и слика. Такви програми су у стању да објективно и веродостојно покажу како је једна слика изгледала пре и после манипулисања, па макар манипулатори користили професионалне фото-програме.

Поред штете која се наноси целој науци и њеној веродостојности, све ово нам показује да манипулација кад-тад изађе на видело. Притисак и очекивање да увек будете продуктивни сигурно нису оправдање за овакво понашање „црних оваца”. Али оно што подједнако брине у целој овој причи је поред стварања лошег имиџа науке – њена инструментализација, коришћење раних и непроверених научних резултата за преурањена обећања пацијентима. Брине политизација науке, њено коришћење у предизборне кампање, доношење закона који спутавају истраживања, чак и међународну сарадњу научника. Нажалост, горе поменуте публикације су се врло дуго користиле као аргумент како би се наука која се бави људским ембрионалним матичним ћелијама осудила и као таква прогласила сувишном. И то, нарочито од оних који се не баве науком, поготову не матичним ћелијама. Они који то чине добро знају да су нам и ембрионалне матичне ћелије и матичне ћелије из пупчане врпце и из коштане сржи потребне. Потребни су нам сви извори, јер ниједан није универзалан, нити решава све проблеме.

После 15 година бављења науком добро знам шта значи бити очајан када вам понекад експерименти не иду, када вам враћају пројекте, публикације, када морате опет испочетка. Али боље је фрустрација него манипулација. Ако сте разочарани изостанком жељених резултата увек је боље сести на бицикл и на путу до посла размишљати где лежи црв и зашто је овога пута експерименат пропао. Здравије је.