Пре неки дан су на Европском првенству у кошарци играле репрезентације Хрватске и Француске. Хрватима до те утакмице баш нешто и није ишло, губили су и од јачих и од слабијих, колектив им је дјеловао некако суморно и неамбициозно, као да играчи једва чекају да екипа испадне из конкуренције, па да се разиђу по клубовима и да на неко вријеме забораве на домовину и домовинска очекивања. А Французи ко Французи, јаки као земља, све сами кршни момци „скупљени по бившим колонијама”, пред почетак утакмице већ је тражио алиби репортер ХТВ-а, наглашавајући успут и то да је у Француској четристо педесет хиљада регистрираних кошаркаша, што је отприлике као два Сплита или пола Загреба. Али све то, наравно, није довољан разлог да се призна да смо слабији, јер са становишта спортског репортера наши никада и ни у чему не могу бити слабији, пошто ће се сигурно догодити чудо па ће Давид надјачати Голијата. А ако не буде чуда, онда ће се догодити историјска неправда, крађа и превара, којом ће се објаснити наш пораз. И тако, откад је државне самосталности и откад је спорт Хрватима основни облик националног самопотврђивања, постоје само два сценарија по којима завршавају све утакмице: или се догоди чудо, или историјска неправда. Средине ту нема, нити је може бити.

Телевизијски коментатор, опрезан каквим га је Бог створио, одлучио је типовати на историјску неправду. Већ негдје у другој минути утакмице, када се играчи још нису поштено ни загријали, кренуо је причати о судијама. Не, није он имао никаквих примједби, јер још ништа нису ни одсудили, али ето, тек да се зна, утакмицу нам суде Србин, Пољак и Енглез, с тим да је, као у неком вицу, Србин главни судија. Од тог тренутка, па све до краја утакмице, репортер ће за сваку личну грешку, хрватску или француску, говорити који ју је судија досудио. Кад би лопта неком играчу испала из руке и посве недужно одскакутала у аут, око чега се не расправљају ни дјеца на школским утакмицама, он би за сваки случај наглашавао: „Пресудио је тако Енглез Харисон”. А онда када су по некој вишој свемирској логици, или умијећем Тонија Паркера, Хрвати лагано кренули губити, наш се репортер кренуо љутити. На кога? Па, наравно, на Србина. Оптуживао га је да се баш нешто држи по страни, пушта Енглеза и Пољака да суде, а он ни да дуне у пиштаљку него само шета около и подржава једну страшну неправду. Кад год би Француз одузео Хрвату лопту, репортер би се ускукао што Србин Јовчић у том тренутку ништа не ради. На крају, Хрватска је, по древноме сценарију историјске неправде, изгубила и ову утакмицу, јер је, како је то лијепо поетски казао озлојеђени ХТВ-ов Филип Вишњић: „Србин Јовчић у пресудним тренуцима Французима дао вјетра у једра”.

И тако прође једна ни по чему важна утакмица, и то у спорту у којем Хрватска након митских Олимпијских игара 1992. у Барцелони и освојеног сребра, није имала успјеха, него је умјесто чуда доживљавала искључиво историјске неправде. Наравно, никоме ко би са стране гледао утакмицу с Французима, ништа не би било необично ни проблематично. То је зато што свијет који на нас гледа са стране баш и не може схватити то дубоко хрватско увјерење како о народној судбини вазда одлучује – како га репортер ХТВ-а лијепо зове – Србин Јовчић. И наравно, та је судбина сваки пут злосретна, поразна, сва никаква.

Међутим, што је најгоре, када би човјек хладне главе и чистих очију погледао све те утакмице у којима су Срби судили Хрватима или Хрвати Србима, видио би да су ту, ако је већ бивало неких неправди, по правилу бивали оштећени они други. Или би Србин неку мртву или сумњиву лопту додијелио Хрвату да не испадне како је он некакав националист, мијеша политику и спорт, нечасно се на спортскоме терену освећује за вјековне недаће с комшијама, или би ту исту лопту Хрват додијелио Србину, из истих и сличних разлога, страхова и предубјеђења. Лако ћемо ми што ће у свему томе бити оштећен или преварен какав Молдавац, Литванац или Кинез, јер с њима ми немамо ништа и не дијелимо заједнички језик да на њему размијенимо увреде и псовке. Када год одлучује фамозно слободно судијско увјерење, Србин ће додијелити лопту Хрвату, а Хрват Србину, па чак и ако су још до јучер пуцали један у другога. Па чак ако су и данас на позицијама из којих би сутра поново пуцали једни на друге. Наиме, то једно с другим нема везе, јер љубави у свакодневном животу, спорту и музици, код нас никада нису имале превише везе с мржњама у рату. Логично је, рецимо, и то да су ликови који су у аугусту 1995. палили српска села по Лици и Далмацији обожавали Драгану Мирковић. Као што је логично, из позиције хрватскога спортског репортера, и то да је незамислива историјска неправда у којој Хрватима макар мало не би били криви Срби.

Годинама се Европа чудила оном чврстом ексјугославенском савезу у гласањима за Пјесму Евровизије. Најприје су се чудили, а онда су почели бјеснити. Како се може објаснити чињеница да народи који су међусобно ратовали и који се и данас позивају на вјековне мржње једних према другима, спремно хватају стотине хиљада телефонских слушалица и бројчаника, е да би гласали једни за друге и растурили остатак свијета? Сваки од тих људи би мртву лопту досудио првоме комшији радије него неком странцу. Истоме оном којега је већ стотину пута убио и барем толико пута од њега био убијен.