Светска економска криза можда гасне, а можда и не. Oној у време мог рођења, кад је мој отац изродио три сина, требало je бар четири године. Но, кад је реч о светској кризи, један се страх шири над Европом (старом паликућом) – то је страх од фашизације. Јер године 1933, 20. јануара, у четвртој години Кризе, свечано је инаугурисан бивши каплар коме су код Ипра отровни гасови били нагризли плућа. Постао је вођа једног од старих културних народа, водио га је у смрт. Идеологија коју је он исповедао била је идеологија смрти.

Морам младима да саопштим да је тај фанатични ратнохушкач, заслепљен црвеним заставама руске револуције, изабрао за немачку нову заставу да буде сасвим црвена. Своју је партију назвао социјалистичком. Још ју је, да би револуцији парирао, назвао и радничком. Али онда јој је додао шовинистички прелив. Да га изрази симболом на застави, узео је стари индијски знак „свастике“, кукастог крста. Но, он га је, као симбол алатке наводњавања, и вечног напретка, преокренуо наопако. Није полуобразовани симплетон знао да је, тако обрнут, тај знак обележје пропасти и катастрофе.

Тако је тај борац против последица светске економске кризе повео свој народ и читаву Европу и свет у једну од највећих ратних катаклизми које се дају замислити.

Оно што је за фашизам (италијанска верзија) и нацизам (немачка варијанта) битно јесте ксенофобија. Ужасна, патолошка мржња према свему што је страно. Потпуни заборав на веру у једнога Бога који је створио све људе. Амнезија у односу на истину да смо ми сви чеда људскога рода!

Ја сам пола године после почетка ове садашње кризе видео у једном полупровинцијском граду уличне демонстрације махом младих људи, не старијих од осамнаест година, како вичу о клању деце друге нације, и како дрско истурају прса с повиком „Идемо да погинемо!“

Био сам запањен. Моји пријатељи, који су стајали поред мене, чули су те повике, али их нису разумели. Ми морамо разумети шта ти повици значе. Генерација мога оца, уочи Другог светског рата, док су фашизам и нацизам бујали и после престанка кризе, исковала је против њих паролу „Смрт фашизму, слобода народу“. Ја, као припадник српског народа који је тешко страдао од фашизма, кујем нову паролу, примерену почетку 21. века: „Не! Фашизму у нашем народу!“

Ово није шала и козерија. Треба знати из заборављеног Ракитићевог меморандума (1990) да је светски фашизам, у оквиру свог „дранг нах остен“ лудила, смишљао, и допола извео, освајање руских плодних њива, док је Србима наменио пресељење у источни Сибир. (Онима који преживе). Не. Срби уз фашизам историјски не могу и не смеју стати.

Где је гаранција да се то неће збити? У традицијама нашег политички просвећеног народа. Тај је народ био у стању да у песми „Диоба Мрњавчевића“ испева светли савет мајке Јевросиме своме сину Краљевићу Марку – „Боље ти је своју изгубити главу него своју огр’јешити душу.“ Фашизам и његов расистички и ксенофобски атак јесте био удар на душу човечанства.

Видео сам као цивилно дете хитлеровску младеж и децу како иду улицама наших села и градова. Носили су на застави једно цикцак „рунско“ ес, а за њима су ишли најсвирепији ратници историје, есесовци, са два таква ес. Мислим да део наше младежи данас, под притиском кризе, залази у тај тамни вилајет не знајући шта их тамо чека. А то се простим поређењем са прошлошћу очигледно зна.