Demokratija je u velikoj krizi u celom svetu. Cve je više nepoverenja u demokratiju. I čuju se redovno sve veće kritike da ona ne može da garantuje stabilnost niti da se izbori s najkrupnijim problemima našeg doba. Od globalne ekonomske krize, pa do pojedinačne političke krize u Americi, Evropi, a pogotovo na Balkanu, sve više vidimo da demokratija ne zadovoljava ni vladajuće političke elite ni obične građane. Demokratija ostaje doduše kao neki idealistički cilj, ali se sve manje veruje da je on ostvarljiv.

U Americi trenutno postaje i svakodnevni trend da se pokazuje veliko nezadovoljstvo američkom verzijom demokratije. I ankete ukazuju na nezadovoljstvo građana i veliko nepoverenje u kapacitete demokratskih institucija zemlje, poput Kongresa, predsedništva, pa čak i sudova. U poslednje vreme primetan je porast napada na državne institucije i njene predstavnike. Od verbalnih napada,koji postaju sve grublji, pa sve do fizičkih, poput samoubilačkog napada avionom na Saveznu poresku upravu u Teksasu, stvara se percepcija velike društvene i političke krize u kojoj se rešenje ne može naći niti u demokratskim institucijama niti kroz demokratske procese.

Reakcija političkih elita u Americi, pogotovo u vladajućim strukturama, jeste kombinacija začuđenosti, zabrinutosti, a ijedne doze neprihvatanja realnosti –da je deo građana veoma nezadovoljan uspostavljenim pravilima igre. U suštini, to duboko nezadovoljstvo građana ključni je faktor koji je u SAD doveo do pobede predsednika Obame. Kako ljudi gube nadu da Obama može da ispuni svoja izborna obećanja, tako oni sve više gube poverenje u ceo sistem američke politike i u samu demokratiju. Nešto slično se dešava u Evropi, pa čak i u Srbiji, gde obični građani nemaju poverenje u to da politički proces i političari stvarno rade u njihovu korist i za njihovu bolju budućnost.

Vladajuće elite, barem do sada,ne pokazuju mogućnost, a možda čak ni volju da se suoče sa ozbiljnošću ovakvog nepoverenja u političke procese i u samu demokratiju, nego misle, u velikoj meri, da je problem kod građana i da oni ili nisu dovoljno zreli za demokratiju ili jednostavno ,,ne znaju” šta treba da se radi za dobrobit države i njih samih. Ovakvo razmišljanje stvara još dublju krizu oko demokratije, jer političari prirodno onda zaključe da bi trebalo na svaki način da zaobilaze građane u donošenju odluka i da bi trebalo da ,,poprave” demokratske procese kako bi oni bolje i efikasnije funkcionisali. Ovo u velikoj meri vodi do novih propisa, uredbi i zakona, a cilj njihovog donošenja je da se opoziciji uskrati mogućnost da ,,zloupotrebljava” demokratski proces na način koji blokira rad vladajuće većine. Sve to dovodi i do represivnih mera u odnosu na građanska prava i medije.

Ovo je aktuelna tema u Americi, gde demokrati objašnjavaju sopstvenu nesposobnost da vladaju i donose odluke u Kongresu, gde uživaju veliku većinu u oba doma. Oni pominju da republikanci zloupotrebljavaju parlamentarne propise, koji doduše stvarno žele da deluju kao opozicija i da sapliću demokrate. I u javnosti se stvara percepcija da samo kada bi demokrati mogli da ograniče ili čak ponište pravo manjinske stranke da koristi ,,filibaster” (mehanizam u Senatu koji dopušta da se debata nastavi bez prekida i na taj način da jedan senator blokira odlučivanje) da bi onda oni mogli uspešnije i efikasnije da se izbore sa svim problemima koji trenutno prete SAD. Naravno, ovo je slično onom razmišljanju koje je u srpskoj skupštini dovelo do izmena poslovnika i čak bih rekao da je slično onom razmišljanju u Evropskoj uniji koje sve češće favorizuje donošenje odluka iza zatvorenih vrata na bazi saglasnosti vladajućih ključnih funkcionera. Pri ovakvom razmišljanju čak i građani postaju po definiciji neprijatelji demokratije. Nije ni čudo što se ključne odluke donose na osnovu saglasnosti i dogovora vladajućih političkih elita, bez obraćanja glasačima, pa čak i bez poštovanja osnovnih demokratskih pravila.

Objašnjenje zašto vladajuće elite uspevaju u tome da predstave sopstvenu volju za opstanak na vlasti kao volju građana jeste u tome da i građani takođe gube poverenje u demokratiju i misle da je nebitno šta oni misle i šta žele. Tako da oni u velikoj meri omogućavaju sopstveno zaobilaženje i potcenjivanje. Demokratija pod ovakvim uslovima teško može da uspe, ali ako ne uspe onda smo i svi mi krivi.