Неконкурентност српске привреде: у чему је проблем?

Од држава кандидата за чланство у ЕУ захтева се испуњавање низа критеријума, који се уобичајено категоризују као политички, економски и правни. Много је тога речено о овимтзв. копенхашким критеријумима, али се у досадашњем процесу приступања Србије највише говорило о политичким аспектима и о изазовима хармонизације домаћег права са стотинама хиљада страница европског „акија”. За економске критеријуме некако се олако претпоставља да ће бити испуњени само ако наставимо да радимо на макроекономској стабилности, да „привлачимо инвестиције” и „гиљотинирамо сувишне прописе”. Мало је било озбиљних расправа о структурним проблемима српске привреде који је суштински чине нетржишном, неконкурентном и тромом. Тек последњих месеци, уз сазнање да је број запослених у јавном сектору у Србији за 20 одсто виши него што је процењивано, почели смо озбиљније да размишљамо о структури наше привреде.

С тим у вези намеће се питање како смо дошли до овакве економије у држави која тврди да је на крају процеса транзиције.Да ли у Србији (а и у другим државама Западног Балкана) уопште можемо говорити о постојању тржишне економије како је дефинише ЕУ? Ако бисмо тврдили да сама чињеница да више не живимо у централнопланској (договорној) економији нужно подразумева постојање тржишне привреде, починили бисмо грешку опасног поједностављења проблема.

Рекао бих да узрок данашњем стању у економији можемо потражити у наслеђу социјалистичке привреде и „антиконкурентске” културе која је у њој изграђена. Током тог периода сматрало се саставним делом социјалистичког морала да се с „конкурентима”,то јестдругим „удруженим радницима”, усагласе, провере и договоре цене и други услови продаје или набавке. Кад се оваквом „тржишту” додају гиганти, својеврсни социјалистички имаоци доминантног положаја и константан рад државе на стварању конгломерата (на пример, такозвани СОУР– сложене организације удруженог рада илити својеврсне мешавине картела и великих играча с доминантним положајем), долази се до слике тржишта које је намерно картелисано и у којем сваки учесник „одозго” добија свој „део колача”. У тој слици нетржишно понашање није инцидент већ правило.

Имајући у виду потпуну пасивност државе да у темељу решава овакве структурне и културолошке проблеме, не изненађује чињеница да се привредници Србије и данас чуде над антимонополским правилима ЕУ, садржаним и у домаћем Закону о заштити конкуренције,који санкционишу овакво договарање чак и ако је прећутно. На њихову „срећу”,лоша имплементација антимонополских правила код нас је праћена још лошијом применом прописа о заштити потрошача.

Овоме треба додати политичку и економску прошлост држава региона, а у случају Србије не само монополизацију у планској економији, економске санкције и ратни период већ и неодређену и вечиту приватизацију која је створила систем клијентелистичко-патронских односа. Зато се може рећи да живимо у транзиционој привреди која више подсећа на феудализам него на економију слободног тржишта. У оваквој констелацији власт је својим штићеницима, „властеличићима”,делила одређена права као што су специјалан третман при увозу и извозу, одређени простор на тржишту, спречавање надзора (инспекције, суда, царине, пореских органа), док је њихову конкуренцију приморавала да послује легално, чинећи је тако неконкурентном.

Но, удар конкуренције из ЕУ није чекао пријем Србије у чланство, већ је наступио после првог таласа либерализације тржишта током 2001, а потом и услед примене Прелазног трговинског споразума 2009. године, па ситуација у српској привреди данас није тако безнадежна. Она се већ суочила с притисцима спољне конкуренције и због тога је већина економских актера који нису способни да се носе са силама тржишта ЕУ већ елиминисана или је на издисају.

Питање које остаје за дискусију јесте да ли су учесници на политизованом, монополистичком тржишту у Србији – који и данас играју по наведеним правилима, без културе конкурентског понашања – способни да превазиђу сопствено наслеђе, прихвате чињеницу да је њихов нетржишни приступ неприхватљив у привреди која се интегрише у јединствено тржиште ЕУ и промене понашање тако што ће усвојити правила пословања Европске уније.

Директор Центра за европске политике, магистар права ЕУ