Desilo se niz stvari u poslednjih nekoliko nedelja koje daju povoda za zabrinutost zbog budućnosti administracije Baraka Obame. Iako je predsednik još za vreme svoje kampanje postao neka vrsta holivudske zvezde i iako i dalje uživa veliku popularnost i podršku više od 50 odsto građana SAD, postoje i pokazatelji da je ranjiv i da njegovi protivnici uspevaju da stvore situacije koje lako mogu da unište samopouzdanje ove administracije.

Predsednik je u oktobru u Virdžiniji i Nju Džersiju održao govor pred izabranim grupama članova Demokratske stranke i njenih pristalica, objašnjavajući još jednom svoj stav o reformi sistema zdravstvenog osiguranja. Kada je izašao da govori, samo par ljudi ga je dočekalo aplauzom, a za vreme govora aplauz se čuo dosta sporadično i neubedljivo. Sami rezultati oktobarskih izbora u Nju Džersiju i Virdžiniji, gde su republikanci doživeli neočekivane pobede iako se i sam predsednik dosta angažovao u kampanjama demokrata, takođe govore o tome da je pozicija Baraka Obame danas mnogo slabija nego sve vreme tokom njegovog dosadašnjeg mandata.

Problemi ove administracije se, međutim, ne zaustavljaju na unutrašnjem planu. Spoljna politika je odjednom takođe na ivici neuspeha. Hilari Klinton je uspela preko noći ne samo da potpuno zaustavi proces pregovora između Izraelaca i Palestinaca, kroz njenu bezuslovnu podršku Izraelu, nego je dala povod za početak novih sukoba. Avganistan je u svakom pogledu postao Obamin Irak. Kao što je za Buša Irak bio rat bez kraja, isto se može desiti Obami ukoliko se odluči da u Avganistan pošalje dodatne trupe. Uz sve ovo, američki predsednik počinje da gubi poverenje i podršku nekih evropskih zemalja, što dovodi u pitanje i celokupnu saradnju sa Evropskom unijom. Najnoviji primeri koji pokazuju da odnosi između EU i SAD postaju problematični su reagovanja Poljske, Češke i baltičkih zemalja na odluku predsednika Obame da odustane od postavljanja raketnog štita u Evropi. Otvorene svađe između američkih diplomata i predstavnika EU su izbile i oko manje važnih pitanja kao što je sprovođenje loše smišljenog ,,butmirskog procesa“ u Bosni i Hercegovini. U jednom trenutku moglo se pomisliti da bi lokalni političari u BiH trebalo da se dogovore bar zbog toga da bi spasili odnose između Amerike i Evrope. Kada se tome dodaju porast nasilja u Iraku, nove teškoće u pregovorima sa Iranom i ozbiljni problemi u Pakistanu, onda se vidi da se u svetu stvara utisak da američka administracija gubi kontrolu nad svojom spoljnom politikom.

Ako se ovi neuspesi Obamine administracije ne zaustave može se očekivati da će ona zaustaviti kurs reformi i ući u fazu defanzive i neodlučnosti. U takvoj situaciji postoji velika opasnost da se administracija nađe u poziciji kada samo reaguje na događaje, kako na unutrašnjem planu, tako i u celom svetu. Iz ranijih iskustava se zna da je Amerika koja samo reaguje veća opasnost nego Amerika koja ima jasnu politiku za koju se zalaže. Takva Amerika ne može da bude skromna, jer ona mora prvo da brani svoj kredibilitet kao supersila, a predsednik Obama da koristi spoljnu politiku kako bi nadoknadio promašaje na unutrašnjoj političkoj sceni i kako bi pokazao da je i dalje jak i odlučan. Baš zbog ovakvih unutrašnjih problema propala su obećanja njegovih prethodnika Bila Klintona i Džordža Buša da će da sprovode spoljnu politiku mnogo skromnije i sa većim razumevanjem i za druge države i narode. Ovakva Amerika u stvari jeste najveća pretnja, barem u percepciji, za ostatak sveta. Jednostavno, na ovakvu Ameriku smo navikli tokom poslednje dve decenije. Takvu Ameriku svet zna i ne voli. Zato se može s pravom reći da je glasanje oko zdravstvenog zakona u američkom Kongresu bilo značajnije za ceo svet nego za samu Ameriku. Zbog toga je i trebalo navijati za uspeh predsednika Obame i za njegovu pobedu u Kongresu.