Десило се низ ствари у последњих неколико недеља којe дају повода за забринутост због будућности администрације Барака Обаме. Иако је председник још за време своје кампање постао нека врста холивудске звезде и иако и даље ужива велику популарност и подршку више од 50 одсто грађана САД, постоје и показатељи да је рањив и да његови противници успевају да створе ситуације које лако могу да униште самопоуздање ове администрације.

Председник је у октобру у Вирџинији и Њу Џерсију одржао говор пред изабраним групама чланова Демократске странке и њених присталица, објашњавајући још једном свој став о реформи система здравственог осигурања. Када је изашао да говори, само пар људи га је дочекало аплаузом, а за време говора аплауз се чуо доста спорадично и неубедљиво. Сами резултати октобарских избора у Њу Џерсију и Вирџинији, где су републиканци доживели неочекиване победе иако се и сам председник доста ангажовао у кампањама демократа, такође говоре о томе да је позиција Барака Обаме данас много слабија него све време током његовог досадашњег мандата.

Проблеми ове администрације се, међутим, не заустављају на унутрашњем плану. Спољна политика је одједном такође на ивици неуспеха. Хилари Клинтон је успела преко ноћи не само да потпуно заустави процес преговора између Израелаца и Палестинаца, кроз њену безусловну подршку Израелу, него је дала повод за почетак нових сукоба. Авганистан је у сваком погледу постао Обамин Ирак. Као што је за Буша Ирак био рат без краја, исто се може десити Обами уколико се одлучи да у Авганистан пошаље додатне трупе. Уз све ово, амерички председник почиње да губи поверење и подршку неких европских земаља, што доводи у питање и целокупну сарадњу са Европском унијом. Најновији примери који показују да односи између ЕУ и САД постају проблематични су реаговања Пољске, Чешке и балтичких земаља на одлуку председника Обаме да одустане од постављања ракетног штита у Европи. Отворене свађе између америчких дипломата и представника ЕУ су избиле и око мање важних питања као што је спровођење лоше смишљеног ,,бутмирског процеса“ у Босни и Херцеговини. У једном тренутку могло се помислити да би локални политичари у БиХ требало да се договоре бар због тога да би спасили односе између Америке и Европе. Када се томе додају пораст насиља у Ираку, нове тешкоће у преговорима са Ираном и озбиљни проблеми у Пакистану, онда се види да се у свету ствара утисак да америчка администрација губи контролу над својом спољном политиком.

Ако се ови неуспеси Обамине администрације не зауставе може се очекивати да ће она зауставити курс реформи и ући у фазу дефанзиве и неодлучности. У таквој ситуацији постоји велика опасност да се администрација нађе у позицији када само реагује на догађаје, како на унутрашњем плану, тако и у целом свету. Из ранијих искустава се зна да је Америка која само реагује већа опасност него Америка која има јасну политику за коју се залаже. Таква Америка не може да буде скромна, јер она мора прво да брани свој кредибилитет као суперсила, а председник Обама да користи спољну политику како би надокнадио промашаје на унутрашњој политичкој сцени и како би показао да је и даље јак и одлучан. Баш због оваквих унутрашњих проблема пропала су обећања његових претходника Била Клинтона и Џорџа Буша да ће да спроводе спољну политику много скромније и са већим разумевањем и за друге државе и народе. Оваква Америка у ствари јесте највећа претња, барем у перцепцији, за остатак света. Једноставно, на овакву Америку смо навикли током последње две деценије. Такву Америку свет зна и не воли. Зато се може с правом рећи да је гласање око здравственог закона у америчком Конгресу било значајније за цео свет него за саму Америку. Због тога је и требало навијати за успех председника Обаме и за његову победу у Конгресу.