После инаугурације новог председника Барака Обаме створена је једна нова и позитивна слика Америке – пуне оптимизма и наде и, барем на тренутак, јединствене. Нажалост, још током инаугурације указали су се први сигнали да је сан о америчком јединству далеко од остварења. Када се током церемоније појавио председник Буш, маса људи која је била пуна енергије и расположена за славље, почела је спонтано да узвикујe против њега. Зачула се навијачка песма са спортских утакмица која се традиционално пева када су домаћини близу победе над горким противником. Из хиљада гласова се одједном чуло „нана на на, нанана, хеј, хеј, гудбај”.

Морам да признам да сам се у том тренутку најежио, сетивши се сцене из 1999. године када сам био на Маракани, када је Југославија играла против Хрватске. Тада сам слушао огорчене навијаче како песмом проклињу Милошевића.

Наравно, песме са Маракане биле су много грубље од оних које су се чуле у Вашингтону, али расположење против Буша било је слично оном које је већина грађана Србије тад показивала према Слободану Милошевићу. А у моменту када је хеликоптер са председником Бушом и његовом супругом узлетео иза зграде Капитола, чули су се узвици од „до виђења и не враћај се више” до „коначно смо се решили ратног злочинца”. Порука новог председника о помирењу и јединству није се примила међу масом људи који су тога дана славили у Вашингтону.

Истогдана разговарао сам са мноштвом пријатеља и рођака који живе у разним деловима Америке. Сви су причали о томе како већина људи осећа неко олакшање, као да им је скинут терет са рамена, али сви су доживели понешто што их је опомињало да није цела Америка славила тог дана. Део грађана пао је у депресију и очајање. Рођак из Чикага ми је рекао да је у једној продавници чуо човека како каже да је то дан националне жалости, а пријатељи из Арканзаса су ми јавили да су њихове ћерке средњошколског узраста шиканирали вршњаци, јер носе беџеве Барака Обаме. Један учитељ им се ругао пред целим разредом. Трећи пријатељ из Џорџије ми је јавио да је у ресторану тражио да се пребаци канал да прати инаугурацију, а присутни гости су му врло грубо пребацили да „тамо нема ништа добро да се види”.

Не треба, наравно, преувеличавати значај ових ружних детаља на дан када је већина у Америци ипак славила, али они опомињу да је ова земља далеко од јединства и да велики део грађана страхује због доласка Барака Обаме. За њих долазак Обаме представља губитак сигурности коју су до сада осећали. Ја не волим да користим израз „друга Америка”, јер мислим да је то, као и у случају „друге Србије”, нејасна и поједностављена класификација. То даје слику хируршки прецизног реза дуж којег се људи са једне стране приказују као демократе и прогресивни, док се други сврставају у конзервативне и ретроградне.

Поделе у Америци као и у Србији нису тако чисте нити су једноставне. На дан инаугурације био сам у маси која је присуствовала томе.Поред мене су били белци из Џорџије и људи из других делова Америке. Били су ту људи који су представљали Америку свих боја и свих религија, укључујући и оне који не исповедају ниједну религију, било је школованих и нешколованих људи.Али и они наши суграђани који нису изашли да славе са нама тог дана, и они, такође, представљају пуну различитост Америке. За неке Афроамериканце нови председник није довољно „црн” и мораће да се докаже пре него што буде прихваћен, док је за неке белце превише „црн”. За републиканце је превише либералан. Либерали сумњају да није довољно либералан. Све у свему, Барак Обама, ипак, представља најбољу шансу да се изгради онај минимални, основни консензус који је потребан свакој држави, а поготово у садашњем времену велике економске кризе. Ако председник Обама успе у изградњи овог минималног консензуса, онда ће морати да уради нешто што политичарима не полази лако за руком. Мораће да влада са уверењем да је он једнако председник свих грађана Америке - и оних који су славили дан његове инаугурације, али поготово оних који су тог дана туговали.