Паравиња из четири републике

Требала је то бити једноставна, локална прича из црне хронике, али онда су се ствари почеле компликовати. Прије пет-шест година један је српски, али и хрватски, држављанин осуђен на четири и по године затвора, због силовања. Не сачекавши да пресуда постане правомоћна, силоватељ је побјегао у своју другу домовину, ону у којој је, иначе, и рођен. Уредно се запослио као возач камиона, претходно положивши све оне психотестове, а вјероватно је морао приложити и увјерење о некажњавању, или барем увјерење да се против њега не води никакав судски поступак. Иако је за њим у Србији расписана међународна потјерица, јер се није јавио на одслужење казне, те иако се обично сматра како силоватељи у народу баш и нису најомиљенија сорта људи, човјек се у миру и рахатлуку бавио камионџијским послом. И ништа га у Хрватској нису питали, након што би га легитимисали и устврдили да је у Србији осуђен за силовање и да за њим постоји међународна потјерница. Како Хрватска другим земљама не изручује своје држављане, можда су га само упозорили да то више не ради. Као што већ сви полицајци чине када вас зауставе због минималног прекорачења брзине.

У међувремену, догодило се, ето, да је човјек мало силовао и по Босни, па је и тамо покренут поступак против њега, и издана је потјерница. Али опет је навријеме побјегао. Онда се као возач камиона запослио у Словенији, јер су тамо веће плаће него у Хрватској. Наравно, тамо су га опет легитимисали, и имали су шта да виде: међународна потјерница због правоснажне пресуде за силовање! И још једна, из друге државе, због сумње на силовање. Но, Словенци су били практични, па су га пустили да се брани са слободе, уз десет хиљада еура јамчевине. А онда су га још једном уловили, па је још једном платио јамчевину. Ту ти се наш силоватељ пресабрао и ваљда схватио како му је већа зарада у Хрватској, иако су плате мање, јер у Хрватској не мора свако мало откупљивати своју слободу. У Хрватској је слободан грађанин, па је ту слободу искористио на себи својствен начин, и сва је прилика да је поново силовао. Покушавао је силовати, а можда је и убио.

У тренуцима док с првим данима љета размишљам о Драгану Паравињи, седамнаестогодишња гимназијалка из Дрниша Антонија Билић још увијек није пронађена. Док год је тако, људски је вјеровати да је дјевојка, ипак, жива. Не ваља сахрањивати оне за које се поуздано не зна јесу ли умрли. Али страдање Антоније Билић повезује четири бивше југославенске републике: Србију, чије су власти допустиле да им силоватељ побјегне, Босну и Херцеговину, чије га власти нису уловиле, Словенију, чије су му власти допустиле да новцем плати слободу, и Хрватску, чије су власти биле савршено незаинтересиране што на њиховом територију живи и ради човјек који је у Србији осуђен за силовање. Да је у том југославенском ланцу само једна карика била чврста по питањима закона, правде и људских права, једна гимназијалка данас би, сасвим поуздано, била жива и здрава, спремала би се за матуру, размишљала о свему оном о чему ових дана мисле њезине вршњакиње у Србији, Босни и Херцеговини, Словенији и Хрватској.

Драган Паравиња је, на двадесетогодишњицу њезине пропасти, ујединио Југославију. Али не у добру, него у злу. Он се појавио попут некога злодуха, у земљама које свој државноправни суверенитет остварују и тако што практично не признају пресуде за силовање, ако су донесене у другој држави, заједно с којом су некада чиниле исту државу. Када је кренула афера с Паравињом, високи функционери хрватске полиције тврдили су по медијима да силоватељ није био на вријеме ухапшен по међународној потјерници, јер Хрватска не изручује своје држављане другим државама. На питање зашто онда Паравиња није у Хрватској послан на издржавање казне, а на основу пресуде која је донесена у Србији, одговарали су да Србија тако нешто није затражила од Хрватске. И зато је, кажу, био слободан.

И тако се, на крају, страдање једне средњошколке представља као логична и неизбјежна посљедица поштивања Устава, који сваком хрватском грађанину јамчи слободу и сигурност, чак и када је у Србији већ осуђен због силовања.